O LJUBAVI PREMA OTADŽBINI
Pjotr Skarga (1536-1612) bio je sveštenik episkopije u Lavovu, kasnije jezuita, a o ljubavi prema otadžbini on piše u svom čuvenom disputu o bolestima poljske republike.
Nema ničega večnog pod suncem, veli Solomon. Ne samo kuća i porodica, već i države i velike monarhije iščezavaju i narod se zamenjuje na zemlji drugim narodom. Ali ničega nema bez uzroka, naročito u ljudskim tvorevinama, koje vode poreklo iz razuma i volje.
Što je postalo iz razuma, volje i poštenja, to se ruši glupošću, nemarnošću i zlobom ljudskom. Kao što umiru naša tela, savladana unutrašnjim bolestima ili iznenadnim spoljnim slučajevima, tako isto i carstva imaju svoje bolesti koje ih savlađuju imajući još i spoljne neprijatelje koji im ratovima slabe snagu. Mudri, pomoću Božjom, umeju da doskoče i jednoj i drugoj nevolji i dobri upravljači spasavaju državu. Za unutarnje bolesti države postoje lekovi, a za spoljne ratove jedina ostaje odbrana.
Nijedan od vas, poštovana gospodo, nije tako prost da ne vidi velike i teške slabosti ove naše države i njenog unutrašnjeg uređenja ili da ne oseća snažno nadiranje neprijatelja koji nosi smrt i preti strašnom pljačkom. Nije teškoća u tome: izlečiti državu nemoći koju joj donose državne bolesti, ali je zlo u nevolji lečiti bolesnika kad već nepouzdano stoji na nogama. Lečite pre svaga svoju bolesnu majku, otadžbinu svoju, republiku svoju. A budete li mudri i oprezni lekari, naći ćete šest teških bolesti njenih koje joj – ne daj Bože – blisku smrt pretskazuju i, kako je rđav puls, već su i slutnje opravdane.
Prva je od tih šest bolesti – gramzivost i nedostatak građanske ljubavi prema Poljskoj republici. Druga bolest su nezgode pogranične i stalne čarke. Treća bolest je gaženje vere katoličke i presađivanje jeretičke zaraze. Četvrta je sablažnjavanje državnog i upravnog dostojanstva. Peta – nepravični zakoni. Šesta – grehovi i javne zlobe učinjene protiv Boga koje traže njegovu osvetu.
Govorićemo danas, Božjom pomoću, o prvoj bolesti Poljske repubnlike. Dve zapovedi nam je ostavio Gospod naš Isus Hristos, kad je išao u smrt. Jedna je da volimo jedan drugoga, a druga je da čuvamo međusobni mir i svetu saglasnost. Jedna od ovih zapovedi potiče iz druge. Ljubav rađa saglasnost, te bez saglasnosti ni ljubavi ne može biti. Ljubav prema bližnjima što je šira tim je lepša. Jeste to ljubav prema bližnjima voleti svoga suseda, ali je ta ljubav i šira i lepša kad se prostire na sve članove koji čine državnu zajednicu, te se u toj zajednici zajednički podnosi i dobro i zlo.
Dobra je dakle saglasnost među članovima republike, ali još bolja saglasnost treba da vlada među onima koji upravljaju njome, a najlepša treba da je saglasnost među vladarima koji donose celome svetu mir. Prema toj širokoj ljubavi treba se upravljati, poštovana gospodo, koji ste se ovde sakupili da se savetujete kako da se narod spase od propasti, te kako bi se u tim savetovanjima ispunila vaša topla i požrtvovana ljubav…
Tako isto i vama treba da kažem, poštovani mislioci o dobru zajedničkom: U vas su uprli pogled svi koliko god ih je u Poljskoj, u Litvi, u Rusiji, u Pruskoj, Finlandiji, uperili su na vas oči i pružaju vam ruke govoreći vam, kao nekad Egipćani Josifu: „Zdravlje naše u vašim je rukama, pazite, da se ne zatremo u domaćoj nepravdi i u mnogobožačkoj nevolji. Vi ste naši ocevi i naši staraoci a mi smo sirote i deca vaša. Vi ste kao majke i dadilje naše; ako nas ostavite i rđavim nas savetom povedete, mi ćemo izginuti a i sami ćete iščeznuti za nama. Vi ste razum i glave naše. Mi kao prosta deca oslanjamo se na vaš razum, jer i Gospod Bog vam je naredio da mislite o nama. Vi ste kao gore, sa kojih reke izviru i teku, a mi smo kao polja koja se tim rekama zalivaju i osvežavaju. Gore, kako psalm veli, stvorite ljudima mir, a vi brežuljci spuštajte se da ne bi vređali pravičnost. Vas je Gospod Bog podigao na visoke položaje ne radi vas, da biste svoje brige brinuli, već nas radi koje vam je Gospod Bog poverio da bi nam mir i pravičnost koju uzimate od Gospoda Boga, dali.“
Eto, to su glasovi kojima se obraćaju oni vama. Smilujte se nad nama! Ljubite otadžbinu svoju, taj Jerusalim svoj, pa kažite od srca, sa Davidom: „Ako te zaboravim mila moja otadžbino i Jerusalime moj, da zaboravim desnicu svoju; neka se prilepi jezik moj u ustima mojim ako se ne budem sećao tebe i ako te ne postavim na čelo svih svojih Uteha!“