O ČOVEKU MASE
Čoveku mase, nižem čoveku sve je stvarno; on samo o stvarnome govori, sa stvarima misli i radi, i ne dižući se nikad do apstrakcije, njemu je sve pojedino celina, tip za sebe. Po tome, da bi nešto razumeo, on to mora čulno opaziti – videti, čuti, opipati.
Živeći samo čulnim životom čovek mase voli, zanima ga i opaža samo ono što je veliko; on u svemu vidi samo radnju, a ne bivanje; on čuje samo izbijanje satova, ali ne opaža tihi kontinuitet vremena. Otud čulne veličine na njega najviše deluju, zanose ga i imponuju mu.
O JEDNAKOSTI
Samo su niži ljudi jednaki među sobom, i svi su ljudi jednaki samo u nižem životu i u nižim potrebama. Viši ljudi nejednaki su ne samo prema nižima nego i među sobom; kao što su i bregovi na zemlji nejednaki i daleko jedan od drugog. Svaki veliki duh jeste zasebna veličina.
Svi su ljudi jednaki gledani samo sa Božje visine.
O SLUČAJNOSTI I ZAKONITOSTI
Slučajnost u istoriji znači nemoć ljudskog mišljenja, zakonitost u istoriji znači nemoć ljudske volje. Ako su sva otkrića i pronalasci, ideje i principi u istoriji delo slučaja, to čoveku ne bi trebalo ništa da misli pošto mišljenjem ne bi mogao ništa učiniti; ako je sve to delo zakonitosti, onda ljudska volja tu nema posla. I u jednom i u drugom slučaju nemoć ljudska je očita.
O LJUDSKOM DUGU
Od svih stvari čovek je najviše dužan, i sve većim progresom civilizacije čovek se oseća dužan sve većem broju stvari. On je dužan Bogu i vasioni, Suncu, Mesecu i zvezdama; dužan je letu i zimi, proleću i jeseni, danu i noći, vazduhu, zemlji i kamenju, dužan je bilju i životinjama, bregovima i ravnicama, morima i rekama; dužan je svojim roditeljima, porodici, narodu, društvu, domovini, religiji; dužan je svim ljudima koji žive, koji su živeli i koji će živeti. Otud je u svakom čoveku samo mikroskopski malen deo koji on može nazvati svojim, za koji ne duguje nikom.
Jedan od zadataka prave filosofije jeste da odredi pravu vrednost svim stvarima, odnosno, njihovo mesto u prostoru i vremenu u opštem procesu, i prema tome da odredi koliko svaka od njih ima vrednosti za ostale stvari i za čoveka, i prema tome da odredi koliko svakoj od njih čovek duguje. Tako bi najviša filosofija bila ujedno i najviša pravda. Po tome čovek običnog, nižeg duha uvek je rđav dužnik, plaćajući često neznatnim i sitnim stvarima ono što duguje većim i daljim.
O RELIGIJI
Religija je najmoćnija prema svim drugim manifestacijama ljudske intelektualnosti, što je ona prosto ispoljavanje ljudskog uverenja u nadmoćnost nečega spoljnog nad njim – prirode i njenih pojava i snaga, bogova, Boga. Religija stoga stoji prema filosofiji i nauci kao što stoji priroda prema čoveku; i kao što se čovek izvija iz prirode do čoveka, tako i filosofija i nauka iz religije. I kao što sve čovekovo počiva na osnovu spoljne prirode, tako i sva intelektualnost njegova na osnovu religije. I kao što je idealno stanje čoveka potpuno razumevanje prirode, time potpuno približenje njoj i utonuće u nju, tako je idealno stanje razvitka filosofije i nauke potpuno utonuće u religiju.
Religija je vera u moć prirode, filosofija i nauka jesu vera u moć uma čovekova.