BELI BREG
Je l’ znaš da se na ovom mestu ljudima nekada javljaju prikaze? Sigurno si čula za Beli breg? – upitao je on nemarno. Nisam čula ništa o tome – slagala je.
– Hladno je! – privijala se uz druga, pridržavajući se drhtavom rukom.
Uzalud je sve pripisivala hladnoj januarskoj noći, tankom kaputiću i oštrom planinskom vetru. Pomisao da će proći pored ukletog mesta o kojem je slušala najstrašnije priče, unosila je zebnju u njeno još uvek detinje srce.
– A da požurimo? – rekla je tihim glasom i dodala – možda će me brzo hodanje ugrejati. Progutala je poslednju reč i na trenutak stegla šake u pesnice, kao da sama sebi drži palčeve i kuraži se da ostane pribrana.
– Je l’ znaš da se na ovom mestu ljudima nekada javljaju prikaze? Sigurno si čula za Beli breg? – upitao je on nemarno.
– Nisam čula ništa o tome – slagala je.
Njegovo pitanje sledilo joj je krv u žilama. Osetila je kako joj jeza prolazi telom i podiže svaku malju na koži. Gubila je dah, a nije smela da uspori.
– Meni su odavno pričali o čoveku koji se sam vraćao sa slave. Bila je zima, a on je prolazio ovuda, u gluvo doba. Baš kao i mi sad – nastavi on.
Malo poćutavši, dodade:
– Odjednom, čovek začu muziku, trube, ljudske glasove. Pred njim se stvoriše svatovi. Veselili su se i pili, a pesma se orila sa svih strana. Pobratim ga pozdravi i pozva da im se pridruži, pružajući mu čuturicu. Čovek uze rakiju i po običaju, prekrsti se. U taj 64 mah nestade sve, a on se prepade shvativši da je na rubu litice. U ruci mu beše kornjača.
– Ne… Ni-sam ču-la za to – jedva izusti ona.
Oseti slabost u mišićima, a noge počeše da joj klecaju. U taj mah, začu se muzika trubača. Izbezumljena od straha, oseti iznenadnu snagu i potrča što je mogla brže. Zvonilo je sa svih strana, sve jače i jače.
– Prokleti mobilni! – uzviknu drug, pokušavajući da promrzlim rukama izvuče telefon iz unutrašnjeg džepa. – Opet mi je sestra promenila melodiju, samo da me društvo zadirkuje!
Bila je predaleko da bi ga čula.