KORALNI SPRUD
Putuje lađa Kiparska,
puni se banka Larnačka.
Pod palubom sedim, veslam i ja,
za trud mi nagrada udarac- dva.
Tu pored mene vesla puk,
muzika duši robova muk.
Ritam nam zadaje bubnjar, gluv i slep
dok na glas peva – „Život je lep“.
Na palubi besni pijani pir,
ceo moj život je nečiji hir?
Orgija bal od jela i pića,
a tango cvili kroz gajda meh,
pucnji, kikot i jareći smeh.
Okno se otvara u pravi čas,
Bože, ima te!
Neko se, eto, setio nas?
Po glavama pljušti pomija kiša,
ugnjilo voće i izbljuvak slatkiša.
Niotkud, pacov strči niz nos
na oči otme mi oglodanu kost.
Od straha bled zavlada muk.
Iz mraka grmi Božiji sud,
nad nama kapetan pijan i lud:
„Jao, što mrzim robova plač“-
ceri se dok baulja i miluje mač –
„Dobro ste veslali, za milost znam.
More da sudi il’ da sudim sam?
Nek bude onda koralni sprud,
usud je to, da sve što plovi ugleda dno“.
Čamci odnose zlat-tovar plen,
dok glas grmi – „Brže !
Oseka će i brod je njen!“
Čupamo zglobove uz nemi krik,
za okove nemamo nikakav trik.
Tuli zdušno robova puk,
dok melje ga koralni greben i vode huk.
I dok u meni tone svet u sebi pevam –
„Život je lep“.
Osmeh mi drži kapetana sud –
„Svakoga čeka koralni sprud“.