KOD HIRURGA
Čeka i Petar na red kod neurologa. Iako se šezdeseta iz potaje prišuljala, on se, po pitanju zdravlja, na godine ne bi ni žalio da nema problema sa kičmom.
U jednoj opštoj bolnici, u jednom gradiću u Bačkoj, hodnici puni pacijenata koji, manje više, strpljivo čekaju da stignu na neki od specijalističkih pregleda.
Istina, ima i onih koji poluglasno, a oni retki i malo glasnije, negoduju što se ne poštuju zakazani termini za pregled, iako znaju da nema dovoljno lekara. Jer, isti lekari koji vrše preglede obavljaju i vizite pacijenata koji su u stacionaru, intervenišu ako ima hitnih slučajeva, neki prethodno obave poneku operaciju.
Nisu pacijenti zadovoljni što nisu primljeni u zakazano vreme, nisu ni lekari zadovoljni što su preopterećeni, a baška što su im male plate. Bar po njihovim merilima. Jer, za većinu onih koji kod njih dolaze za pomoć, plate lekara su poprilično visoke, a oni za koje to i nisu baš neke pare – idu da se leče privatno.
Čeka i Petar na red kod neurologa. Iako se šezdeseta iz potaje prišuljala, on se, po pitanju zdravlja, na godine ne bi ni žalio da nema problema sa kičmom. Krsta su ga baš svojski mučila, naročito kad se savija. Bio je na snimanju magnetnom rezonancom i, koliko je iz dijagnoze shvatio, ima neka okoštavanja na slabinskim pršljenovima, kao i neke probleme sa diskovima između njih. Znao je Petar da se starost ne može lečiti, ali tu su specijalisti da prepišu neku mast ili tablete, da se ispomaže kad prigusti, kad bolovi postanu previše neprijatni.
Posle dosta čekanja, prozvaše i Petra. Doktorica, prijatna žena, savesno ga ispregledala i, nakon što je pažljivo proučila laboratorijske nalaze i izveštaj sa snimanja, reče mu da postoji velika verovatnoća da će morati na operaciju. Petar, bez trunke razmišljanja, odseče da na operaciju neće za svoga života. Sva sreća što je doktorica bila smirena i tolerantna, inače bi došlo do neprijatnih reči. Ona ga sugestivnim tonom umiri, rekavši da će mu ispisati uput na Polikliniku u Novi Sad, kod primarijusa tog i tog, izvrsnog neurohirurga, pa da se konsultuje s njim. A na operaciju ga niko ne može naterati, ako on to ne želi.
Zakazanog dana našao se na Neurologiji u Novom Sadu. Prijavio se na šalter i, na njegovo veliko čuđenje, u zakazano vreme ga prozvaše. Međutim, nije mogao da uđe jer je doktor imao problema sa nekom postarijom ženom, starijom od Petra možda i svih dvadeset godina, pokušavajući da joj objasni da nije za operaciju. Međutim, žena nije odustajala:
– Doktore, ja imam pravo da se operišem, i oću da se operišem.
– Ali gospođo, već sam vam par puta objasnio da niste za operaciju. Svi nalazi govore da nema razloga da budete operisani.
– Ali ja imam pravo na operaciju! Ne možete mi vi zabraniti! Još ćemo se mi videti. Ja ću se žaliti!
Jedva se doktor rešio uporne pacijentkinje. Ali, i pored neprijatne scene, on ostade pribran i ljubazno se obrati Petru, koji je ušao u ordinaciju.
– Dobar dan. Izvolite, kakve probleme vi imate?
– Doktore, ja neću na operaciju – ko nožem otseče Petar.
Doktor, i sam već u godinama, koji je, očigledno, sa pacijentima puno toga preturio preko glave, u prvi mah ga upitno pogleda, pa se zatim osmehnu i ovako otpoče razgovor:
– Da, da, da. Videste li ovu gospođu maločas? Na silu hoće na operaciju. A vi odmah s vrata na sav glas „Ja neću na operaciju!“ Znate, to mi deluje kao ono – uđete vi u mlekaru, kažete „Dobar dan“, prodavačica vama „Dobar dan, koliko ćete mleka?“, a vi njoj kažete „Neću mleka!“ Pa što ste ušli u mlekaru?