NA DVA TOČKA
Na dva točka. Tamo-vamo. Kroz polje. U susret horizontu. Crveno lice pozdravlja. Da li za rastanak?
Na dva točka. Tamo-vamo. Kroz polje. U susret horizontu. Crveno lice pozdravlja. Da li za rastanak?
Pored stabala. Suvih. Žive koraci. Pogledi. Sahranjeni u prašini sa svake strane. Kada iskoraknu na drugo polje. Trava je zelena. Crna ptica se smeje. Arterije se šire. Od betona. Pokošene glave. Debeli golubovi lete. Dolaze. Prilaze. Pitaju.
– Da li si dobro?
– Da li voliš sladoled?
A on se topi. Pada na travu. Mravi sa osmehom proždiru. Korak se iskopava. Beži. Trči. Crveno lice pozdravlja. U susret horizontu. Na dve noge.
Tamo-vamo. Žive koraci. Pored stabala i klipova. Žuto i bezgranično. U prašini ptice se ne smeju. Vrište ili plaču. Gledaju. Upijaju zenicama. Malim crnim krugovima. Točkovi se okreću. Dok ne postanu jedno. Mašina koja trči. U zagrljaj crvenog lica. Koje se smeje bezubo.
– Nećete da dođete na ručak! Zašto? Zašto sam se onda potrudila?! Uopšte me ne poštujete! Hajde da jedete! Dođite! Ko zna kada će se završiti film!
Stajalo je crno testo. Sa tačkama. Svako crevce na svojem mestu. Poput bušnih glista uvijaju se jedna kroz drugu. A crne tačke ispunjavaju prostor. Tačka broj jedan i tačka broj trista šezdest pet. Ulaze. Jedan u drugi. Sa svakom crnom tačkom. A u međuprostoru belo.
– Hajde! Hajde, dođi da jedeš!
Mastan tanjir je sijao. I stari film, ali kao da je danas. Metiljava soba i promaja. One sede. Jedu. Podriguju. Utovljena patka slaže još jedan sloj sala. Pothranjena kokoška čeprka po tanjiru. Mučnina. (– Zašto da jedem?)
Disanje se ubrzava. Korak pružen raste. Meso tone pod površinu. Belo meso. Bela tečnost žućkaste nijanse. Nestaje u gomili ponekad sa penom. Ručak je ubrzo završen.