MANTIL
Mantil, baletski igrač, budući glumac, koncertni pijanista i ja. Tu u bircuzu kod „Zmajka“, mantil je morao da nas napusti. Ko ne zna gde je Dorćol i ko je „Zmajko“ nikada neće pročitati ove redove.
Te godine došao sam do prvog mantila. Majka je uspela da me ubedi da uđem u krpu braon boje. Trebalo je da ostavim utisak na komšiluk i da im stavim do znanja da mi je došlo iz dupeta u glavu.
Upravo sam došao iz vojske. Našao sam ga u kuhinji na aufingeru, sa karticom nekakve jebene „TVORNICE ODJEVNIH PREDMETA… itd“. Bilo mi je žao majke, pomalo i sebe, i poneo sam ga sa sobom. Aufinger, verovatno još uvek visi.
Sutradan u zoru još je bio na meni. Dobro se držao posle sveg pića. Štaviše, držao se bolje od vlasnika – bio je suvlji. Verujem da radnici „TVORNICE ODJEVNIH PREDMETA… itd“ nisu ni sanjali u kakvom će društvu završiti njihov proizvod!
Mantil, baletski igrač, budući glumac, koncertni pijanista i ja. Tu u bircuzu kod „Zmajka“, mantil je morao da nas napusti. Ko ne zna gde je Dorćol i ko je „Zmajko“ nikada neće pročitati ove redove. I tako je pravo.
Za mnoge Beograđane, „Zmajko“ je bio zadnja stanica, najlepše i najtužnije sutra naših žiaota. Poslednji velegradski boemi, nakupci, kurve, pijanci, prcoplotke, klošari, SUP-ovci koji su zglajznuli, propali i glumci u usponu, usnuli seljaci koji su besplatno kunjali za stolovima, čekajući da se otvori pijac.
– Ćale, ‘oćeš da kupiš Montgomery?
– Šta bre? – seljak me procenjuje kroz zaraslu bradu.
– Mantil, ćale. Pitam te za mantil. Došao sam iz vojske, pa… počeh da serem, nadajući se da će noć potrajati još dve ture pića.
– Sinko, imam gunj – zajebava me gedža. Ipak uzeo je.
Stigle su još tri ture. Glumac je danas uspešan, pijanista je još uvek peder, a baletan otpija lozovače u jednom gradu u provinciji. Seljak verovatno kuka na TV-u zbog otkupnih cena. Ili možda zakopava mrtvaca u Austriji? Ne bih voleo da to radi u mom bivšem mantilu.
Jedino ne znam, šta se dogodilo sa mnom!