PODVIG IZ RATA U JAPANU
Iako mnogi misle da je „Poslednji samuraj“ samo holivudska izmišljotina, kapetan Algren zaista je postojao i bio je Francuz – zvao se Žil Brune.
Film „Poslednji samuraj“ – blokbaster iz 2003. u kome je glavnu ulogu igrao Tom Kruz pogledali su desetine miliona ljudi, a malo ko zna da je lik koji je glumila holivudska zvezda bio stvarna ličnost. Odnosno, da je za lik kapetana Algrena, kojeg igra Kruz, scenarista našao inspiraciju u francuskom oficiru Žilu Bruneu.
Brune je, kao i kapetan Algren, otišao u Japan da bi obučavao vojnike kako da koriste moderno oružje i taktike, ali je odlučio da ostane sa samurajima iz Tokugave i pridružio se njihovom otporu protiv cara Mucuhita (Meiđija) i njegove težnje da modernizuje Japan.
Uglavnom, Japan je u 19. veku bio izolovana ostrvska država i kontakti sa spoljnim svetom bili su prilično retki i otežani. Sve se promenilo 1853. kad je američki pomorski zapovednik Metju Peri doplovio u Tokio s flotom modernih brodova.
Po prvi put u istoriji, Japan je bio prisiljen da se otvori spoljnom svetu. Japanci su ubrzo potpisali ugovor s SAD prema kojem su američki brodovi mogli da uplovljavaju u dve japanske luke, a SAD je u Šimodi otvorio konzulat.
Događaj je za Japan bio šok i usled toga je podelio naciju – treba li da se modernizuje i ide ukorak s ostatkom sveta ili ostati tradicionalan. Tako je usledio Bošin rat koji je trajao od 1868. do 1869. godine, poznat i kao japanska revolucija, što je bio krvavi rezultat ovog raskola.
S jedne strane bio je japanski car Mucuhito (Meiđi), potpomognut moćnim ličnostima koje su želele ‘prozapadnjačiti’ Japan i ojačati carevu vlast. Na suprotnoj strani bio je šogunat Tokugava, koji se zalagao za nastavak vojne diktature koja se sastojala od elitnih samuraja koji su Japanom vladali od 1192. godine.
Iako se šogunat Tokugava pod vođstvom šoguna Tokugave Jošinobua složio da vrati vlast caru, miroljubivi prelaz se pretvorio u nasilje kada je car bio uveren da će izdati dekret kojim će uništiti Tokugavinu domovinu.
Šogun je protestovao i to se pretvorilo u rat. Tada 30-godišnji francuski vojni veteran Žil Brune u vreme izbijanja rata već je bio u Japanu.
Rođen 2. januara 1838. u Belfortu u Francuskoj, Brune je gradio vojnu karijeru specijalizujući se za artiljeriju. Borbu je prvi put vodio tokom francuske intervencije u Meksiku od 1862. do 1864. gde mu je dodeljena najviša vojna počast – Legija časti.
A onda je 1867. japanski šogunat Tokugava zatražio pomoć Drugog francuskog carstva Napoleona III u modernizaciji svojih vojski. Brune je poslat kao artiljerijski stručnjak zajedno s timom drugih francuskih vojnih savetnika.
Grupa je trebalo da obuči nove jedinice šogunata kako da koriste moderno oružje i taktike. Nažalost za njih, građanski rat između šogunata i carske vlade izbio je samo godinu dana kasnije.
I tako su 27. janura 1868. Brune i kapetan Andre Kaznev – još jedan francuski vojni savetnik u Japanu – pratili šoguna i njegove trupe na maršu do glavnog grada Japana – Kjota.
Šogunova vojska trebalo je da dostavi strogo pismo caru da poništi svoju odluku da oduzme tokugavskom šogunatu zemlju i samostalnost. Međutim, njihova vojska nije smela proći, te su jedinice feudalnih gospodara Satsuma i Čošu – koji su bili pod carevim uticajem – dobili naredbu da ih zaustave.
Započeo je prvi sukob u Bošin ratu, poznat kao Bitka kod Tobe-Fušimija. Iako su snage šoguna imale 15.000 ljudi naspram 5.000 ljudi koji su se borili na strani Satsuma-Čošua, imali su jednu kritičnu manu – lošu opremu.
Dok je većina carskih snaga bila naoružana savremenim oružjem, poput pušaka ili haubica, mnogi vojnici šogunata još su bili naoružani zastarelim oružjem poput sablji i koplja.
Bitka je trajala četiri dana i završila je pobedom carskih trupa pa su se mnogi feudalci stavili na stranu cara. Brune i šogunatski admiral Enomoto Takeaki pobegli su na sever u glavni grad Edo – danas moderni Tokio, na ratnom brodu ‘Fuđisan’.
Život sa Samurajima
Otprilike u to vreme, strane države su, uključujući Francusku, zadržavale neutralnost u ovom sukobu. U međuvremenu, car Meiđi naredio je francuskoj misiji savetnika da se vrate kući, budući da su obučavali trupe njegovog neprijatelja – Tokugava Šogunate.
Dok se većina njegovih vršnjaka složila s povratkom, Brune je odbio. Odlučio je da ostane i bori se uz Tokugavu. Jedini uvid u Bruneovu odluku pronađen je u pismu koje je napisao direktno francuskom caru Napoleonu III. Svestan da će njegovo ponašanje biti tretirano kao izdajničko, objasnio je da:
„Revolucija prisiljava Vojnu misiju da se vrati u Francusku. Sam ostajem, sam želim da nastavim, pod novim uslovima: rezultati dobijeni od strane Misije, zajedno sa Strankom severa, koja je povoljnija za Francusku u Japanu. Uskoro će se dogoditi reakcija, a Daimios sa Severa ponudio mi je da budem njegova duša. Prihvatio sam, jer uz pomoć hiljadu japanskih oficira i podoficira, naših učenika, mogu usmeriti 50.000 ljudi iz konfederacije.“
Ovde Brune svoju odluku objašnjava na način koji zvuči povoljno Napoleonu III – jer podržava japansku grupu koja je prijateljski nastrojena prema Francuskoj.
Do danas niko nije siguran u njegove prave motive. Sudeći prema Bruneovom karakteru, sasvim je moguće da je pravi razlog ostanka taj što je bio impresioniran vojnim duhom samuraja iz Tokugave i smatrao da je njegova dužnost da im pomogne.
Bez obzira na slučaj, sada je bio u ozbiljnoj opasnosti, i bez zaštite francuske vlade.
Pad Samuraja
U Edu su imperijalne snage opet pobedile delimično i zbog odluke šoguna Tokugave Jošinobua da se pokori caru. On je predao grad i uz njega su ostale samo male grupe vojnika. Uprkos tome, zapovednik mornarice šogunata, Enomoto Takeaki, odbio je da se preda i uputio se na sever u nadi da će objediniti samuraje klana Aizu.
Oni su postali jezgra takozvane Severne koalicije feudalnih gospodara koji su se pridružili preostalim vođama Tokugave u njihovom otporu protiv cara. Koalicija je nastavila da se hrabro bori protiv carskih snaga na severu Japana. Nažalost, jednostavno nisu imali dovoljno modernog naoružanja da se suprotstave carevim modernizovanim trupama. Poraženi su do novembra 1868. godine.
Otprilike u ovo doba Brune i Enomoto pobegli su severno na ostrvo Hokaido. Ovde su preostali čelnici Tokugave osnovali Republiku Ezo koja je nastavila svoju borbu protiv japanske carske države.
U tom trenutku činilo se kao da je Brune odabrao gubitničku stranu, ali predaja nije opcija. Poslednja velika bitka u ratu Bošin dogodila se u lučkom gradu Hokaido Hakodate. U ovoj bici koja je trajala pola godine, od decembra 1868. do juna 1869. godine, 7.000 carskih trupa borilo se protiv 3.000 pobunjenika Tokugavi.
Žil Brune i njegovi ljudi dali su sve od sebe, ali izgledi im nisu išli u prilog, najviše zbog tehnološke superiornosti carskih snaga.
Pobegao iz Japana
Kao istaknuti borac gubitničke strane, Brune je sad bio traženi čovek u Japanu. Srećom, francuski ratni brod Coëtlogon upravo ga je na vreme evakuisao iz Hokaida. Zatim je prevezen dalje u Sajgon u Vijetnamu, koji su u to vreme kontrolisali Francuzi, pa se vratio nazad u domovinu.
Iako je japanska vlada tražila za Brunea da dobije kaznu zbog njegove podrške šogunatu u ratu, francuska vlada nije odustajala, jer je njegova priča dobila podršku javnosti.
Umesto toga, nakon šest meseci je vraćen u francusku vojsku i učestvovao je u francusko-pruskom ratu 1870-1871, tokom kojeg je bio zarobljen za vreme opsade Meca.
Kasnije je nastavio da igra glavnu ulogu u francuskoj vojsci, učestvujući u suzbijanju Pariske komune 1871. godine.
U međuvremenu, njegov bivši prijatelj Enomoto Takeaki pomilovan je i napredovao je do čina viceadmirala u carskoj japanskoj mornarici, koristeći svoj uticaj da japanska vlada ne samo da oprosti Bruneu, već mu je dodelila niz medalja, uključujući i prestižni Orden izlazećeg sunca.
Tokom sledećih 17 godina, i sam Žil Brune napredovao je nekoliko puta. Od oficira do generala i zapovednika i imao je temeljnu i uspešnu vojnu karijeru, sve do svoje smrti 1911. godine. Ipak, najviše će ga pamtiti kao čoveka koji je bio inspiracija za film „Poslednji samuraj“.
Izvor: Express.hr