KLARIN SAN
Klaru niko nikad nije voleo. Iako se pribojavala, nikad nije htela da veruje da je baš toliko ružna. Međutim, nikad je niko nije voleo. Svojim prijateljicama koje su brbljale o svojim ljubavima trebalo je da i sama priča izmišljotine o momcima koji su je voleli nekada i za druge koji je još progone.
Ponekad je lagala o romantičnim šetnjama šumom sa jednim, drugi put sa drugim. To se uvek dešavalo nedeljama kada je Klara sedela kod kuće i pravila društvo bolesnoj majci, u predvečerja kad je izlazila da udahne malo svežeg vazduha, da napolju lepše uobliči svoju sanjariju koju će sutra pričati prijateljicama. Prijatelj kojega je sada imala bio je stranac — plav, crnih očiju i kose.
Bio je iz daleka, iz jedne zemlje u kojoj sneg nikada ne pada, gde se polja prostiru i gube u treperavoj izmaglici, drveće jedva nosi svoje krošnje, u šumama žive čudne ptice, gde se bele i ćutljive palate sa svojim kolonadama i krovovima ogledaju u nepokretnoj, žutoj vodi reka. Prijateljicama su oči bile razrogačene dok im je Klara govorila da njen prijatelj ima dvorac u koji će je odvesti da žive zajedno.
I Klara je čekala da on dode, kao što je čekala druge koji nisu došli. Vraćajući se kući jedne večeri, iznenada oseti da je prate lagani i spori, kao što su i njeni bili, nečiji koraci, te pomisli da to možda nije on. Kao da joj krv iznenada presta da cirkuliše, srce stade snažno da udara i ne mogade da se okrene da ga vidi. Kad stiže do svojih vrata i uđe unutra, napola se okrete i baci brz pogled te vide njegove oči koje su sjale na svetlosti fenjera. Žurno se pope uz stepenice i otrča do prozora. On je stajao nepomičan uz stub uličnog fenjera i pogled mu je bio prikovan za njen prozor.
Klara ne zaspa ni te noći, ni sledeće. Koraci nepoznatog pratili su je i druge večeri, a kad se popela u kuću i pogledala — on je stajao uz stub naspram njenog prozora za koji mu je pogled bio prikovan. Treće večeri Klara ne izdrža. Ponovo stavi svoj šešir na glavu i izađe na ulicu. Siđe rešena da ide pravo nepoznatom, ali se i protiv svoje volje uputi ulicom ne znajući kud ide. Ulica se nastavljala drugom koja je odvede u veliki park. Klara prođe deo u kome je bilo ljudi i svetlosti i pođe jednim od puteljaka koji je kao zmija vijugao i nejasno se gubio u crnom gustišu mladog drveća. Njime produži. Iza sebe je osećala da je prate koraci nepoznatog, laki i spori kao što su i njeni bili. Produži dok ne stiže do mesta na kome je bilo polusakriveno u drveću malo jezerce. Kad se zaustavi, u njenoj blizini zaustaviše se i koraci, a kad sede na jednu klupu koja je bila tamo, na samoj obali, do nje sede i nepoznati. Jedna lampa obešena o drvetu omogući joj da ga ponovo vidi. Bio je plav, crnih očiju i duge crne kose. Bio je on!
Klara ga je gledala bez reči i bez pokreta, utonula u viziju. Drveće nisko, tanko, povijeno, jadno, drveće sa lišćem retkim, dugim, krastavim, čudno kao poznat i neuhvatljiv ružičasti sunčev odsjaj. Videla je plavičasta široka polja koja se gube u izmaglici žege. U knjigama je čitala za unutarnje oči koje vide bolje od spoljnih, neprestano je gledala u nepoznatog i čekala da progovori, sanjala je da će joj pričati o svom dalekom zavičaju, o neobičnim pticama koje žive u šumama, o žutim nepomičnim vodama u kojima se ogledaju beli dvorci. Ali nepoznati nije otvarao usta, samo je gledao, i sam ćutljiv i nepomičan. Tako ćutljiv te večeri, tako nepomičan i ćutljiv i idućih kojih je Klara dolazila da sedi uz njega na istoj klupi na obali jezera.
Klara ovoga puta ne reče ni reči svojim prijateljicama. Ostade ćutljiva, zamišljena čitavog dana kao da je sanjala i jedino čekala da dode veče. Na kraju, jedne tihe i mračne večeri, kao što su i druge bile, kada je svetlost fenjera padala na lice nepoznatog i kao zmija se uvijala po njegovim nogama žuto osvetljavajući vodu uz obalu, Klara se primače nepoznatom i uze ga za ruku. On se ne izmače, pusti je da ga drži, gledaše je u oči i zapita: „Kako se zoveš? “ Klara reče svoje ime. Nepoznati prošaputa i dalje je uporno gledajući: „Nisi ti…“ Klara zatvori oči. — „Nisi ti, samo ličiš na nju, ličiš po ružnoći.“
Klara htede da povuče ruku, ali je on zadrža: „Ista obešena usna, isto tanka, koščati obrazi, na isti način iskolačene male, bezbojne oči, isto koščato telo. Bila je ružnija od svih drugih. Niko je nije gledao, niko joj se obraćao, niko je voleo. Ljudi ne mogu da vide dušu. Nikad mi nije govorila, nikad mi se nasmešila. Sedela je sama, skupljena u svom ćošku i bez glasa gledala druge koje su se smejale, kao tigrica iz kaveza. Nije ličila na druge, nije se slagala sa svetom. Zato sam je ubio.“
Klara pretrnu, ali joj nepoznati ne pusti ruku. „Voleo sam je i ubio“ — nastavi — „ali ti se ne boj, tebe ne volim. Ti nisi kao ona, iako sam to pomislio kad sam te prvi put video. Mislio sam da joj je duša prešla u tebe, da se u tebi ponovo rodila, da se kroz tebe vratila u život. Ali zalud, ti nisi ona. Ti drhtiš, ona nije drhtala. Sama je rasplela kosu i dala mi je u ruku. Dala mi je i ja sam joj je obavio oko vrata, povukao, omču čvrsto zategao, i oči su joj se, njene male oči, široko otvorile u ropcu, široko se otvorila vrata bezdana, bezbojne oči, kao krvavi rubini sijale su oči bez sjaja. Uplašio sam se i pokrio joj lice. Video sam samo golo telo. Žućkasta i bleda mesečina se igrala i topila u bledoplavim, zelenkastim, bledozlatnim titrajima. Kao šarene boje na zmiji, kao što drhti mesec zagnjuren u vodu koju dodiruju grane na vetru, tako se preda mnom pojavilo golo telo.“ Klara je gledala jezero koje je rukom pokazivao. Voda je bila mračna, meseca nije bilo, i na njoj je samo igrala žućkasta svetlost fenjera. „Zašto sam je golu ubio?“, nastavi nepoznati. „Svukla se kad je videla da je golu želim i tako legla u krevet. Ti nećeš, ti sama ne rasplićeš svoju kosu.“
Pruži ruku kao da je hteo da joj otkopča ogrlicu. Klara se trže. „Ne boj se, tebe ne želim“ — reče nepoznati i spusti ruku. „Ona je dozvolila da je svučem i tako legla u krevet. Nisam je prljao. Pokrio sam golo telo jer me je ono plašilo kad je počelo da sviće. Samo sam joj poljubio ruku koja je nepokrivena visila. Bila je to tako mala, tako nežna ruka. Tvoja je ružna, nju ne ljubim. Gruba, široka, nezgrapna. Nisi ti ona, iz žute vode nije izišlo golo telo. Nisi ti, ti samo ličiš. Ti ne želiš da umreš, ne želiš da voliš, ne možeš — ili želiš? Reci!“
Osta držeći, snažno stežući njenu ruku. Klara okrete lice ustranu. Nije mogla da gleda u njegovo, da podnese pogled njegovih očiju koje su sijajući bile velike, velike, crne, hladne u žutoj svetlosti. Uskoro oseti da joj pušta ruku i kad se usudi da podigne glavu — nepoznati se bio izgubio.
Kad se sledeće večeri vraćala kući — nije čula njegove korake. A kad izađe na prozor, nije ga videla da čekajući stoji. Čekala je i čekala — ne pojavi se. Posle siđe na ulicu i ne primetivši nađe se u parku gde sedi na obali vode. Ostade satima sama, nepomična, pognuta. Nepoznati ne dođe. Kad se, međutim, diže da ide i uputi mračnom stazom, učini joj se da se razleže iza nje, iz daljine, ili izbliza, ili možda iz nje same, jedan dug, olujan, divlji smeh.