POVRATAK
Trojica momaka je sedelo pored furune. U krugu oko njih, stariji Kri i Angas Mekner opčinjeno su slušali odvijanje priče. Beše prošla zora pre no što iko pomisli na san.
Mali Avasinov bratić ugleda saonice zahvatajući vodu iz rupe u ledu na jezeru. Iskolačenih očiju posmatrao je predmet koji je prilazio selu. Psi kao vukovi i čudesne prilike u krznu učiniše mu se kao nešto iz starih legendi o duhovima, pa odjednom ispusti čabar i stušti se uz obronak.
Za tren oka obala beše išarana narodom. Muški nemirno posmatrahu sve bliže saonice, a deca behu iskreno prestravljena. Saonice behu oko stotinak jardi od obale kad Mari Mavasin prepoznade svog sina.
Ono što usledi beše pravi pakao. U jednom jedinom trenutku Mari je već prihvatila i Džemija i Avasina na velike grudi i stiskajući ih, skoro ih gušila dok je prelazila iz plakanja u psovanje. Dečurlija naroda Kri se rastrča histerično prenoseći neverovatnu novost od kolibe do kolibe, a gomila kraj saonica nastavi da se širi sve dok se sav narod iz sela ne sakupi na jednom mestu. Dozivanja, pitanja i uzvici stvoriše blebetavi žamor, skoro zaglušljiv.
Prođe neko vreme pre no što iko beše u stanju da progovori koju razumno, a nakon toga Avasin uhvati oca za rame i dovede do saonica gde je Pitajak sramežljivo sedeo tokom uzbuđenja izazvanog tim dolaskom.
“Ovo je Pitajak”, reče Avasin. “Njegov otac je bio trgovac koji nestade sa Tenant jezera. Pitajak i Kazon Eskimi spasiše nam živote, a on sada dolazi na jug da živi ovde.”
Alfonzovo tamno lice se raspuče u širok osmeh. Dohvati Pitajakovu ruku.
“Danas se moj sin vrati iz sveta senki”, reče. “Stoga uživam u velikoj sreći. A još veća je sreća što mi dovodi još jednog sina.”
Narod Kri, koji stajaše u blizini, uzvikom požele dobrodošlicu, pa se stisnu bliže da dodirne Pitajaka po ramenima. Zatim on, sa Džemijem s jedne i Avasinom s druge strane, beše odveden uz obronak do doma Mavasinovih.
Kasnije istog dana, jedan tobogan, koji je vuklo dvanaest izmorenih pasa, ulete u logor. Vozač beše Indijanac koga behu poslali na Mekner jezero čim momci behu prepoznati. S njim dođe i Angas. Nekoliko trenutaka krupni Škot je mogao jedino da trese Džemijevu ruku, pa tek potom prozbori, “Hvala Boru, ipak je istina!”
Toj noći nije bilo kraja. U kolibi Mavasinovih furuna je sijala crvenom bojom dok je Meri nadmašivala sebe pripremajući hrpe zlatnih ovsenih pogačica i činije pržene srnetine i morune. Svaka stolica i klupa beše zauzeta, a duvanski dim se razvlačio kao magla. Trojica momaka je sedelo pored furune. U krugu oko njih, stariji Kri i Angas Mekner opčinjeno su slušali odvijanje priče. Beše prošla zora pre no što iko pomisli na san.
Sledećeg dana, kad se uzbuđenje malo stiša, Džemi i Avasin saznaše šta se desilo pošto su se izgubili. Saznaše kako je Denikazi posetio Angasa i Alfonza i ponudio svoj život kao iskupljenje za izgubljene momke. Angas ispriča kako su on i Alfonzo išli kanuom na sever do Idten-tua, gde ih je uhvatio led i prinudio da se vrate. Alfonzo ispriča o psećoj zaprezi pod Denikazijevim vođstvom, koja je nastavila potragu i krajem novembra, ali nije našla nikakve tragove života. Čak dok su se momci vozili ka logoru Krija, Alfonzo i Angas su se pripremili za još jedno putovanje, ovog puta da nađu Eskime iz unutrašnjosti, slavljene u legendama, i kod njih se raspitaju.
Saznanje o bolu, koji je njihova pustolovina izazvala kod drugih, navuče bledu senku na duše momaka, ali ne zadugo, jer svi behu toliko ushićeni što su se oni vratili da nikakvog optuživanja nije moglo da bude.
Na Pitajaka se nije zaboravilo. Angas je poznavao njegovog oca Frenka Andersona vrlo dobro i često je ostajao sa njim u Red-Hid postaji. Mogao je mnogo toga da ispriča Pitajaku o životu njegovog oca.
“Frenk mi je bio dobar drug”, zaključi, “a što se tiče tebe, Pitajak, poći ćeš i živećeš sa nama dogod budeš hteo”. I to bi dogovoreno, a u godinama koje dođoše Džemi i Pitajak živeše zajedno kao braća.
Angasa je naročito zanimala priča momaka o “Golemoj kamenoj kući”, te stoga pažljivo razgledavaše olovnu pločicu.
“Trebaće stručnjak da se uverimo”, reče kad završi, “i ne sumnjam da ste tačno pretpostavili o Vikinzima. Poći ćemo na leto do ondašnje “Kamene kuće”. Imam nameru da posetim i Pitajakov narod, jer moram da im se odužim. Šta vi kažete, momci?”
Ono što su Džemi, Avasin i Pitajak imali da kažu pretvoiilo se u mnoge duge zimske noći provedene kraj furune u Meknerovoj kolibi u kovanju planova. A ono što je proizašlo iz tih planova – to je već druga priča.