LAMENT VEČNIH
Dva prsta podižu Dostojevski i Bulgakov, žele da pohrle u ruke za 500, no podignu ih za tren, još brže vrate na počinak.
Prostire se svet kreiran u mislima genija čija veličina je prelila skučen krug misli i prelila se u obličju mastila na hartiji. Likovi žude da oplemene druge živote, ali vetar realnosti podiže prašinu.
Prepliću se šarene naslovnice novih i klasika svetske književnosti:
– Proletos me tražili stalno, a sada se ne mičem – zbori Milan Kundera.
U reči žalopojke lagano se ušunjava Herman Hese. Čežnjivo posmatra Alpe.
– Niko ni da se raspita – veli pa zaćuti.
Bat koraka na behatonu zamire, zvukovi menjaju uobičajeno odelo tužnim sivim. Deseti je dan Sajma, kolekcija Malog princa nedirnuta, a staje jednu plavu.
Idem na svoju planetu, da čuvam ružu, ovde je suviše istosti. Gledajte zvezdano nebo – kaže mi. Verovaćemo da je tvoja zvezda tu negde, tražiće nju tragajući za ličnom istinom.
Dva prsta podižu Dostojevski i Bulgakov, žele da pohrle u ruke za 500, no podignu ih za tren, još brže vrate na počinak. Ima i akcija, dve za cenu jedne izdavača u stečaju.
Do uha dopire razgovor o tome da li je veći Ivo Andrić ili Meša Selimović. Lepo je slušati sudare mačevanje citatima. Ima li još onih kojima je važno da li je prodavaniji Dis ili Rakić, ko sanja po Šantiću, deo života nađe kod Mike Antića?
Dve bake kupuju za unuke. Sećaju se kako su bajke pričale njihove bake. Verovale su u kuće od čokolade, strepele od vuka, navijale za tri praseta. Želim da im stisnete ruku. Neka deca će odrastati uz bajke, ne, neće ih život dočekati nespremne, samo će im utkati veru da se bore za srećan kraj. Veštice i babaroge stvarnosti sve su jače, ali pobedive. Pobeda je ako kroz nekoliko decenija isti razgovor vode baš te unuke.
Čeka vas još mnogo lutanja ovih godina. Hajde da se uskoro, kao dobri poznanici, bar vidimo, ako nam je suđeno da se razilazimo.