MOLITVA JE POTREBNA, RELIGIJA NIJE
– Drugi deo –
Piše: Aleksandar Zlatar
Prošlo je više od sedam godina, od kako je na „Bašti Balkana“ publikovan tekst pod nazivom „Molitva je potrebna, religija nije“. Da li su se mišljenja promenila, bilo kod autora bilo kod „kritičara“ – možda je vreme za novu razmenu mišljenja.
Godina 2016. za nas „obične ljude“ nije nagoveštavala današnje ludilo. Uvek je bilo teško, odnosno uvek je moglo biti bolje, ali da će svet ući u ovakvu krizu malo je ko verovao. Jedan od elemenata današnjih sukoba je i pripadnost različitim religijama, što pored standardnih razloga za oružane sukobe – novac i vlast, dodatno doprinosi da se osnovni razlozi gurnu u drugi plan, a sami ratovi dobiju dodatnu dimenziju – opravdanje za zverstva i stradanje nedužnih kroz versku mržnju. Zvanično, verski ratovi su odneli više žrtava od svih ratova vodjenih po nekom drugom osnovu.
Kao uvod u temu citirao bih Nikolaja Velimirovića:
„Reći za jednu veru ili filozofiju da sadrži svu istinu isto je što i reći da sve druge vere ili filozofije sadrže sve zablude. Od ove brutalnosti retko je kad slobodna velika masa ljudi. A zadobiti ovu slobodu znači učiniti jedan divovski korak ka veličini, ka božanstvu“.
Kako razumeti ovu misao? Brutalnost u izrečenom čini verska netolerantnost religija – svaka je prava, jedina i jedinstvena, svaka propoveda ljubav, mir, toleranciju i brigu za čoveka i apsolutnu pokornost svom bogu. Od ove netolerantnosti „slobodna“ je mala masa ljudi, jer velika masa ljudi je verski opredeljena. Šta to znači? Jedino je objašnjenje da verski neopredeljeni, koji se izjašnjavaju kao ateisti, imaju tu slobodu jer veruju u jednog jedinog Stvoritelja, ali traže dokaze njegovog postojanja. Taj divovski korak ka veličini, ka božanstvu, je verovatno zdrav razum i logika koji vode ljude neopterećene religijskim dogmama.
Da bi „osnovano“ pripadali nekoj religiji morate doživeti lično otkrovenje – „razgovarati sa bogom“ i tako dobiti „mandat“ da ga tumačite i govorite u njegovo ime. Ko nije doživeo lično otkrovenje svoju pripadnost religiji zasniva na verovanju nekom drugom, koji svoje stavove prenosi opet na osnovu verovanja u izrečeno nekog drugog. Da li ste nekad doživelli da bilo koji crkveni velikodostojnik, koji bi po pravilu trebao da bude bliži Bogu, javno saopšti da je „razgovarao“ sa Bogom i da je od njega dobio blagoslov da može da ga tumači. Jednostavno. Ne bi bilo nedoumica o postojanju Boga kad bi se, konačno, javio i prekinuo sva zla, smrt nedužnih, glad i patnju. Odnosno, šta to još treba da se desi, a nije se desilo u prethodnih 2000 godina, pa da se bog javi i spusti medju ljude i zaustavi ludilo? Izgleda da to baš i nije tako. Biblija ne daje odgovore, a prema prevodima crkvenih velikodostojnika podseća na pitko i zanimljivo štivo iz knjige „Biblijske legende“, kao i filmove sa istom temom. Pravi prevod Biblije daje sasvim drugi pogled na dešavanja opisanih u njoj.
Toliko religija, toliko bogova – koji je pravi, ko je stvorio čoveka i uslove da može da živi i stvara novi život? Nikakve kvazi naučne teorije to ne mogu da objasne (teorija haosa, teorija struna, teorija evolucije). Jedina teorija, koja ima smisla, je teorija ID – inteligentnog dizajna. Stvoritelj je „seo i projektovao čoveka i ženu, biljke i životinje, vodu i vazduh, i povezao ih kroz svetlost, vibracije, frekvencije“. Ali, saznanje o tome nije ugradio u „mozak čoveka“, iako ga je stvorio slobodoumnog da sam odlučuje o svom životu.
Zašto molitva?
Nauka je dokazala da iskrene, pozitivne misli, koje čovek „proizvodi“ imaju svoju „težinu“. One blagotvorno deluju na samog čoveka, ali se i ugradjuju u „materijal“ – objekte gde su izrečene. U to spadaju i iskrene molitve verujućih, jer su izrečene iz duše i srca bez rezerve i kalkulacija. Energija „svetih mesta“ je izmerena i dokazana. Ta energija pozitivno utiče na čoveka i objašnjava čudotvorna izlečenja i opšti pozitivan uticaj na one koji posećuju mesta, kao što su Tumane, Ostrog i druge. Da bi neko mesto „akumuliralo“ tu pozitivnu energiju potrebno je da ih posećuje što više ljudi koji veruju, medjutim pogrešno je misliti da ova blagodet zavisi od veličine crkve i njenog modernog dizajna ili mesta gde je sagradjena. Da je tako, onda bi iz Hrama Svetog Save u Beogradu izlazile kolone zdravih i zadovoljnih ljudi. Treba razdvojiti iskreno verovanje od politike, a crkva je od svog postanka više naklonjena politici, koristeći svoj uticaj za sticanje vlasti i bogatstva. Počevši od nikejskog sabora, koji je otprilike ličio na srpsku skupštinu, preko velikog raskola kad se svaki pop proglasio glavnim u svom ataru, kad su se unapred prodavali oprosti za buduće grehove ili kad su kriminalci finansirali zidanje crkava sa njihovim likom medju svecima. Gde je u svemu tome Bog, pun ljubavi, razumevanja, dobrote i pravičnosti da stane na put takvom ponašanju crkvenih velikodostojnika? U Crnoj gori narod je jedva dočekao da se neko pojavi, da okupi i povede narod, kao što je uradio Amfilohije, da proba da promeni kriminalni režim. Ali, crkva se tada nije borila za opšte dobro, već da sačuva svoju imovinu i koliko se sećam niko nije ni spomenuo Boga.
Stvoritelj je jedan i on je stvorio čoveka, a čovek je iz ubedjenja ili interesa stvarao bogove i religije. Zato, zbog vas lično, vašeg zdravlje i zdravlja onih koje volite, molite se i stvarajte pozitivnu energiju, a religije i politiku prepustite onima kojima je bitna vlast i sa njom materijalno bogatstvo. Žalosno je što se crkva odvojila od naroda, što se ogleda i u ponašanju sveštenika koji odradjuju svoj posao kao što ga odradjuju i drugi službenici. Njima država iz budžeta plaća doprinose kao da obavljaju samostalnu delatnost. Bili vernik ili ne morate da finansirate penziono i zdravstveno popovima, kao što finansirate i političke partije iako niste članovi. Valjda je to kompezacija crkvi za podršku aktuelnoj vlasti.