OD NOVOG JADA STARI BOL (NE)ĆE PROĆI

Ukoliko su dela nema, poslušnost slepa a samo reči slobodne, “veličanstvenim gubitnicima” ostaje uteha da ćutanjem ni u čemu nisi učestvovali.

Prikazan autorski tekst dr Miroslava Kuke zabranjen je za objavljivanje od strane dnevnog lista “Večernje novosti”, neposredno pred predsedničke izbore u Srbiji 2017. godine.

Isti tekst je zabranjen za objavljivanje i od strane dnevnog lista “Politika”, neposredno pred presedničke izbore u Srbiji 2022. godine. Od izvornog teksta iz 2017. godine, u prikazanom tekstu je promenjen samo naziv meseca izlaska na izbore i visina javnog duga Srbije u 2023. godini.

od novog jada

Prof dr Miroslav Kuka

Srpski narod će u decembru na birališta i kako reče jedna poslovica “narod će izabrati onu vlast koju zaslužuje”. Međutim, da li je baš tako? Određena “politička matematika”, jednim delom definisana demokratijom, svojom usvojenom društvenom zakonitošću kaže: “ukoliko na izbore izađe npr. 60% birača, apsolutnu, najčešće koalicionu vlast, uzima onaj koji od tog broja osvoji više od 50%”. Ova zakonitost pokazuje da od 10 birača, svega “troje odabranih” odlučuje o pobedniku. Preostalih sedam, većinom rezignirani i apatični, ali oni kod kojih “stomak nema uši” i koji znaju da je “slaba korist od očiju ukoliko je um slep”, zbog nemogućnosti da potisnu svoja sećanja, postaju gubitnici. Demokratski, kada zagospodari narod, nastaje vladavina koju je opisao francuski pisac Pjer Korne rečima: “narod postupa buntovnički, čast prodaje najambicioznijima a autoritet prepušta najbuntovnijima”. Osnovni elementi društvene strukture, preko kojih je društvo institucionalizovano su: sistem uloga (horizontalna organizacija društva), sistem položaja tj. statusa (vertikalna organizacija društva) i vrednosni sistem na kome se zasnivaju navedene organizacije. Iako su uloge u tesnoj vezi sa statusom ipak postoji razlika. Status je skup prava i dužnosti koji proizilaze iz mesta pojedinca u društvu, a uloga je operacionalizacija tih prava i dužnosti. Izborne borbe najambicioznijih i najbuntovnih primarno su usmerene ka statusu, koji dobija značenje položaja u odnosu na distribuciju ugleda, moći i prestiža u društvu.

Međutim, glavna osobina statusa je doživljavanje lične nepogrešivosti, vremenom i predodređenosti, čime se umanjuju opšte slobode onih nad kojima se vlada. Opisano iskustvo, koje je ukupnost, očigledno nedovoljnih srpskih razočarenja, nastaje iz zaborava!

Naime, znajući da čovek nije ono što misli već ono što čini, “sedam veličanstvenih gubitnika” bi morali zaboraviti a ne mogu, da je državni činovnik, sumnjive prošlosti, većinu toga iz svoje nadležnosti rešavao aktom “nije u mojoj nadležnosti” i još mnogo toga drugog. Morali bi zaboraviti a ne mogu, da je bivši ministar oslabio odbrambenu moć svoje zemlje prebacujući pregovore o delu njene teritorije iz UN u Brisel i još mnogo toga drugog. Morali bi zaboraviti a ne mogu, da se ni pedalj “svete srpske zemlje” nije odbranio gde god se “otadžbinski branio” i još mnogo toga drugog. Morali bi zaboraviti a ne mogu, da se krediti (od 2012 – 2023. javni dug je porastao sa 17,7 na 34,94 milijarde evra, što je najveći iznos javnog duga od 2000. godine), ne mogu prikazivati kao prihodi i budžetski suficiti a zaboravljati da se moraju vraćati sa kamatom i još mnogo toga drugog. Morali bi zaboraviti a ne mogu, da bilo koja politička vlast nema važnijeg ideološkog interesa od pravdanja svoje egzistencije opštim društvenim potrebama i vezivanja svog postojanja za zakone izvan domašaja onih nad kojima se vlada i još mnogo toga drugog. Morali bi zaboraviti a ne mogu, da je ideologija lažan, jednostran odraz stvarnosti u kome se sve predstave falsifikuju a potom nezavisno razvijaju i potčinjavaju svojim sopstvenim zakonima i još mnogo, mnogo, toga drugog.

Jednostavno, “sedam veličanstvenih gubitnika” morali bi postati neko drugi, morali bi a ne mogu. Neki pametni ljudi kažu da je istina skupa, da se ne traži od “jeftinih ljudi” i da je tokom čitave istorije uvek bila veća njena ponuda nego potražnja. Ali postoji jedan način da se istina sazna a to je da se ništa ne očekuje. Teret sećanja, izigranih očekivanja i razočarenja, “veličanstveni gubitnici” nose u sebi, baš kao što počinjen greh sa sobom nosi nevernik. Međutim, “veličanstveni gubitnici”, poput nevernika, nemaju luksuz vernika, da mogu počiniti greh a potom ga u crkvi okajati i nastaviti u zaboravu kao ona “trojica odabranih”.

Teret sećanja i gorki luksuz zaborava svojevremeno je opisao britanski socijalni reformator Džon Stjuart Mil u svojoj knjizi “O slobodi” rekavši: “Onaj ko dopusti da mu svet određuje za njega njegove planove nema potrebe ni za kakvom drugom sposobnošću osim za majmunolikom imitacijom, kakva je njegova vrednost kao ljudskog bića?”

Ukoliko su dela nema, poslušnost slepa a samo reči slobodne, “veličanstvenim gubitnicima” ostaje uteha da ćutanjem ni u čemu nisi učestvovali jer su zbog sećanja, po onoj Šekspirovoj, odavno znali da “od novog jada stari bol će proći”.