MEDVED I KRTICA

„Nemoj mene da foliraš, burazeru! Puter ti se topi na glavi”, munu krtica glavom medveda u slabine.

Postave medveda za predsednika Fonda za izgradnju i popravku puteva. Do tada je u istom bio samo spoljni saradnik. Nije znao kako mu se ovo dogodilo, ko ga je predložio za položaj a ko izabrao.

krtica

Odlazeći predsednik bio mu je školski drug, dobro je poznavao Miku i Tiku, prvog kao državnog sekretara u Ministarstvu saobraćaja a drugog kao zamenika sekretara u Ministarstvu finasija. Kod poslanika Marka, Darka i Slavka odlazio je na slavu, a bio im je i kum, svima za Božić slao suve šljive, med i orahe, ali ko ga je ugurao na ovaj položaj, nije imao pojma.

„Uostalom, baš me briga čijom sam zaslugom dobio ovo mesto”, govorio je u sebi kad je vest došla do njega. „Imam mandat od četiri godine!”

Kad je sabrao misli, izvali se pod krušku, njegovo omiljeno drvo, stavi ruke pod glavu, i zagleda u nebeski pokrivač pod kojim su se jurile laste.

„Život je pun lepih iznenađenja, berićetan ako si strpljiv da sačekaš svoju šansu u životu”, poče da prebira misli. „Šta se sve može odvezati i zavezati, otkopčati i zakopčati, odlomiti i udrobiti za četiri godine! A posle četiri godine, ako i ne budem ponovo izabran, imaću dovoljno i za penziju.”

U slatkom sanjarenju prekida ga tanak glas, tu, odmah pokraj njega. Osvrnu se da vidi ko mu govori. Bila je to krtica koju niko nije video ali su svi znali da je tu negde, da postoji, da se u podzemlju, ispod površine, kreće tajnim hodnicima, da sve čuje i sve zna. Niko, međutim, nije znao za koga radi.

„Ja sam izradila da budeš predsednik Državnog fonda za izgradnju i popravku puteva. Fond je, kako je poznato, debeo kao pekarske naćve”, reče krtica. „Mislila sam da si ti najpogodnija ličnost za ovaj položaj. Ješan si i pišan, izgledaš impresivno kad ti je bunda počešljana. A što je najvažnije, imaš putera na glavi.”

„Šta hoćeš time da kažeš?!”, drznu se medved. „Ja sam pošteni građanin ove zemlje. Uredno plaćam porez.”

„Nemoj mene da foliraš, burazeru! Puter ti se topi na glavi”, munu krtica glavom medveda u slabine. „Plaćaš porez samo na 20% od onog što zaradiš, a kradeš gde god i kad god ti se pruži prilika. Šta da kažemo za košnicu koju si ispraznio pre dva dana?”

„Nije bila velika! A kako ti znaš za to?”, začudi se medved.

„A da je samo jedna košnica. Kradeš građu za pravljenje mosta. Narudžbine za nabavku alata, mašina i materijala daješ prijateljima da isporuče robu, koji posle dele zaradu s tobom. A da ne govorim o pršuti i slanini iz pušnice, šljivama iz tuđih sušara koje tamaniš kad odeš tamo da ih obiđeš – sve znamo! Bićeš ti odličan predsednik Fonda za raspodelu sredstava za gradnju puteva, radićeš sve što ti se kaže. U protivnom će u medijima da pukne bruka o tvojoj prošlosti. A znaš šta se događa kad o tebi počne da se piše u štampi i na tebe padne sumnja da kradeš državnu imovinu, čak ako posle to i ne može da se dokaže na sudu!”

Medvedu srce siđe u pete. Pomisli, šta sve još ova zna o njegovoj prošlosti. Možda je agent obaveštajne službe, jer sve vreme radi ispod površine, inkognito. A šta ako radi za komisiju za borbu protiv privrednog kriminala i korupcije?

„Šta hoćeš da uradim? Koje usluge želiš da ti učinim kad dođem na položaj direktora Fonda za izgradnju puteva?”, upita medved kad se podigao na noge.

„Znala sam da ćemo ti i ja lepo sarađivati. Za sad ništa ne treba da uradiš. Javiću ti se kad bude bilo potrebno!”

I pre nego što će se izgubiti u podzemlju, dobaci medvedu:

„Ćao, burazeru! Videćemo se uskoro!… Da znaš, impresivnije izgledaš kad malo počešljaš bundu!…”