KECELJA
Svi su se okupljali u trpezariji, pretrpanoj foteljama i stočićima kraj zida, za kojima su ujaci vikali, igrali karte i jeli.
Telefon je visio u hodniku pored ulaznih vrata, podigli bismo slušalicu i imitirali povišen ton odraslih. Obično bi zvao neko od ujaka.
Oni su se stalno iseljavali i useljavali u kuću moje bake Velšanke, čak i kad su bili oženjeni. Njena je bila poslednja kuća u nizu, s nadograđenom maleckom kuhinjom, i mada prostora nije bilo ni za lek, primaća soba s regalom retko je grejana i bila slabo korišćena.
Svi su se okupljali u trpezariji, pretrpanoj foteljama i stočićima kraj zida, za kojima su ujaci vikali, igrali karte i jeli. Uvek je bilo voćnih kolača, unapred iseckanih na ravnu parčad da ne bude svađe.
Mene su pustili da budem s bakom u kuhinji dok je pekla kolače, nisam joj smetala. Uvaljala bih kriške jabuke u beli šećer, ali su bile tako kisele da sam zasuzila. Baka bi podigla uvis zdelu da nožem poravna testo po ivicama, u izbledeloj kecelji, brašnjavih mekanih ruku.
Kad je htela da pozove nekog od sinova, obično bi izređala sva imena dok se ne seti pravog. Ponekad bi u besu promumlala psovku. Ne obraćaj pažnju, očima mi je govorila mama.
Mi smo živeli podaleko, ali smo često dolazili. Potrpali bi nas uveče na zadnje sedište kola i dok promiču senke krošnji pod svetlom farova, vozili iz grada u selo sve dok ne stignemo na zadnja vrata, pravac gore u krevet, mala.
Ujutru sam smela da deki odnesem čaj. Njegova je fotelja stajala pored pećke. Mirisao je na duvan i sinovi su ga zvali stari i nisu pričali s njim, a ni nas nikad nije zvao, a oni su nas zvali.
Moja mama bi stiskala slušalicu u ruci i ćutala; nije želela da zauzima stranu.