JESMO LI HRISTOVI ILI NISMO
Ruski mitropolit Antonije Blum govorio je o tome kako čovek može da bude Hrišćanin kada se nalazi daleko od hrama.
Odmah mi se u sećanju javlja priča o tome kako su živeli prvi Hrišćani. Bilo ih je vrlo, vrlo malo. Bili su rasejani po celoj teritoriji Rimskog carstva, više od toga – bili su proganjani i zato je za njih čak bilo veoma opasno, a sa vremena na vreme i nemoguće da se okupljaju…
Šta je bilo karakteristično za Hrišćane, šta ih je činilo drugačijima od svih ostalih, jedinstvenima? Radilo se o ljudima najrazličitijeg porekla, iz različitih društvenih slojeva, različitog obrazovanja, raznih kultura, raznih nacionalnosti, raznih jezika, za koje se nikad ne bi ni pomislilo da mogu da se susretnu na ikakvom zajedničkom tlu, ali koji su ovo zajedničko tle našli u jednom: u tome što su postali vernici, što su poverovali u Gospoda Isusa Hrista. Mi danas tražimo zajedničke dodirne tačke i često se trudimo da ostvarimo zajednicu na svim poljima našeg života. Rani Hrišćani ovo nisu mogli, čak, ni da pomisle. To je bilo nemoguće u to vreme tražiti. Jedino što im je bilo zajedničko bila je njihova vera: to što su oni, svako na svoj način, sreli Gospoda Isusa Hrista, prepoznali u Njemu svog Boga, svog Spasitelja, Vladiku svog života i predali Mu sve sile svoje duše, bile one male ili velike – ali do kraja.
U to vreme se pokazalo da vera nije u prvom redu sistem bogoslovskih ili filosofskih pogleda; pokazalo se da je vera plod susreta sa Živim Bogom i predavanje Njemu čitavog svog života sa poverenjem i vernošću do kraja. Ova vernost se ogledala u svemu: u čistoti života, u življenju novim životnim principima. Setimo se čoveka kao što je apostol Pavle, koji je bio progonitelj Hrišćana i koji je postao jedan od najvatrenijih propovednika Jevanđelja. Evo šta on kaže o tome šta čoveka sprečava da kaže da je Hrišćanin i koje nedostojan da sebe nazove Hrišćaninom, a kakvi su plodovi Duha, odnosno kakvi se plodovi rađaju u ljudskoj duši kada se nje dotakne dar Duha Svetoga, dejstvo blagodati Božije. U petoj glavi svoje Poslanice Galatima on piše: „A poznata su djela tijela, koja su: preljuba, blud, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo, čaranje, svađe, pakosti, gnjev, prkosi, razdori, jeresi, zavisti, ubistva, pi-janstva, raskalašnosti i slično ovima“. A kada se postavlja pitanje o tome kakav je Hrišćanin i šta je to u njemu što može biti dostojno i njega kao čoveka i Boga kao njegovog Gospoda, Tvorca i Spasitelja, evo šta čitamo: „A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera, krotost, uzdržanje“.
Evo osobina koje treba da usvojimo ako želimo da budemo Hrišćani. Biti Hrišćanin znači biti čovek kojeg Bog ne mora da se stidi. Takav čovek unosi svetlost u svet – tamo gde je potpuna tama, nadu – gde su očajanje i beznadežnost, ljubav – gde su samo gorčina, ravnodušnost, mržnja, zavist, neprijateljstvo, raspre i neslaganja. Očistivši svoj um od nedostojnih misli i svoje srce od nečistih osećanja on unosi u život čistotu, on je iz svog života izbacio ono što ga bruka, što sramoti ime Hrišćanina, i što na kraju krajeva, sramoti Boga.
Apostol Pavle je pisao: „Jer se Ime Božije zbog vas huli“. To se dešavalo tada, ali se dešava i sad. Pijanstvo, razuzdanost, blud, nečistota, razvrat, zavist i gnev, sve ovo se još uvek može videti među Hrišćanima, iako ove osobine svedoče o tome da oni koji žive u skladu sa ovim osećanjima i deluju po čulima nisu Hrišćani u svom životu.
Evo odakle bi svako od nas trebalo da počne: da postavimo sebi pitanje ne o tome da li nam je hram blizu ili daleko, da li uspevamo često da odemo u nju, nego o tome ko smo mi: jesmo li Hristovi ili nismo? Da li živimo po zakonima pravde Božije ili sramotimo Ime Božije i svoje ime Hrišćanina?