PRETI LI OPASNOST ASIMILACIJE?
Srbi su vitalan i žilav narod koji je kroz istoriju izdržao pritiske raznih osvajača – turskih, austro-ugarskih, nemačkih, albanskih, ustaških.
Napadi na identitet Srba prisutni su ne samo na Kosovu i Metohiji već i na područjima susednih zemalja, najotvoreniji u Hrvatskoj i Crnoj Gori. A da li na Kosovu i Metohiji preti opasnost od asimilacije srpskoga naroda, ako se ima u vidu da su im ugrožena gotovo sva ljudska prava i da su pored napada na srpski jezik, pismo i kulturu prisutni i napadi na verski i nacionalni identitet Srba posebno u ovoj godini, potražili smo odgovore od pravnika i skupštinskog poslanika Aleksandra Čotrića i profesora srpskog jezika dr Goluba Jašovića.
– Nema sumnje da su već godinama Srbi na Kosovu i Metohiji najugroženija nacionalna zajednica u celoj Evropi. Prostor na kojem oni žive pretvoren je u svojevrsni koncentracioni logor. Naši sunarodnici svakoga dana izloženi su strašnim napadima albanskih jurišnika i terorista koji ne prezaju od toga da životno ugrožavaju i decu, stare, nemoćne, žene, sveštenike, monahe i monahinje… Na meti su srpska deca koja nose badnjak i jedina Srpkinja koja živi u Đakovici. Albanci nasrću i na groblja i spomenike, na srpske zastave, na pravoslavne hramove… Srbima su ugrožena sva prava: na život, bezbednost, raspolaganja imovinom, obrazovanje, informisanje, ispovedanje vere, upotrebu jezika, slobodno kretanje, izražavanje, udruživanje…
– Situacija kakva je uspostavljena 1999. godine može da se poredi samo s viševekovnim turskim ropstvom, pa i tada su u određenim periodima Srbi na Kosovu i Metohiji imali više prava nego pod albanskim okupacionim vlastima. Uprkos svemu tome, osim nekoliko izdajnika koji službe Aljbinu Kurtiju, a nisu vredni ni pomena, Srbi i ne pomišljaju da pristanu na asimilaciju – kaže Aleksandar Čotrić.
Nasilna asimilacija Srba u prošlom veku
Naši sagovorniici podsetili su na neke primere iz ne tako davne prošlosti i ranije istorije Srba u vezi asimilacije i odsustva prava na jezik i kulturu Srba na primeru severne Albanije.
– Godine 1913, posle Drugog balkanskog rata, odlukom zapadnih sila stvorena je država Albanija, iako je najveće delove njene teritorije od Otomanske imperije oslobodila srpska vojska, a reč je o istorijski srpskim teritorijama. Nasilna asimilacija Srba u toj državi odmah je pokrenuta, a intenzivirana je 1934. godine, kada je albanski kralj Zogu počeo da sprovodi šovinističku politiku zatiranja svega srpskog. Ukinuta su srpska udruženja, srpske škole, zabranjeno je Srbima da se izjašavanju o svojoj naciji, veri i jeziku. Srbi koji to nisu hteli da prihvate bili su likvidirani i odvođeni su u logore i zatvore. Tridesetih godina prošlog veka iz Albanije je proterano više od dvadeset hiljada Srba. Tokom Drugog svetskog rata ubistva i progoni srpskog stanovništva u novostvorenoj Velikoj Albaniji su poprimili razmere genocida. Istovetnu politiku je nastavio albanski komunistički lider Enver Hodža, koji je zabranio da se pominje reč Srbin. Godine 1966. godine donet je dekret po kome se zabranjuje upis u matične knjige rođene dece ako im imena i prezimena nisu u duhu albanske tradicije. Godinu dana kasnije zabranjeno je ispovedanje pravoslavlja, a crkve su srušene ili pretvorene u muzeje ateizma, domove kulture ili magacine – rekao nam je Čotrić.
Profesor dr Golub Jašović podseća takođe na neke primere iz Albanije ali i iz svog profesorskog iskustva kada je srpski jezik predavao učenicima u selu Rzniću između Dečana i Đakovice, na samom Radonjićkom jezeru.
– To je bilo 1985. godine kada sam imao jednog dečaka Šćepanovića koji nije znao srpski jezik, a u pisao je Gimnaziju. Dečanska gimnazija imala je odeljenje u Rzniću i Juniku. On je imao dvojku iz srpskog jezika. U glavi bi formirao rečenicu na albanskom jeziku pa je prevodio na srpski. O asimilaciji Srba u severnoj Albaniji, međutim, ima mnogo primera. Ja sam bio kod nekih srpskih porodica koje su već u drugoj-trećoj generaciji gubile identitet, tako da im unici ne znaju srpski jezik. Mnogi su se islamizirali ili su ih tajno krstili. To su, na primer, Stojanovići iz sela Ljubenića, ali oni su znali da su Srbi.
Problem upotrebe srpskog jezika i pisma je posebno izražen u centralnim enklavama na KiM, konkretno u Kosovskom Pomoravlju, gde Srbi često ne smeju ni da govore na svom maternjem srpskom jeziku na javnim mestima. Otuda je potekla i jedna emisija pod naslovom „Slobodno srpski“.
Evo kako Čotrić komentariše ovu pojavu:
– Albanci gde god da na Kosovu i Metohiji čuju da se koristi srpski, napadaju ljude koji ga govore. Poznato je da su u centru Prištine 1999. godine ubili Valentina Krumova, bugarskog diplomatu koji je tek stigao iz Njujorka, a radio je za Ujedinjene nacije, samo zato što im se učinilo da on govori srpski jezik. Srpski jezik je formalno u upotrebi na Kosovu, ali Albancima smeta čak i na nadgrobnim spomenicima. Zabeleženi su brojni slučajevi da su takozvani albanski policajci tukli i maltretirali Srbe zato što su im se obraćali na svojem jeziku, na šta imaju pravo čak i po kosovskim propisima. Ako se zatire jedan jezik, zatire se osnov identiteta svakog naroda. Dobra je svaka inicijativa u oblasti informisanja, prosvete i kulture koja će ohrabrivati naše sunarodnike na Kosovu i Metohiji da govore na svojem jeziku i da koriste ćiriličko pismo. U jeziku Svetoga Save reč jezik je bila dublet i imala dvojako značenje, značivši i jezik i narod.
ZSO bi zaustavila negativne trendove
Srbi na KiM se ne odriču identiteta, ali su pod strašnim pritiskom da prihvate mnogo toga što im nije po volji, (vrši se prislina asimilacija), pa tako i kosovske tablice, što je najnoviji slučaj, jer im u protivnom preti oduzimanje vozila i kazna…
– Najbolje rešenje je da takozvane kosovske vlasti odustanu od primoravanja srpskih vozača da pređu na RKS tablice i omoguće im da i dalje koriste dosadašnje tablice s nazivima kosovsko-metohijskih gradova: KM, PE, PR, ĐA, PZ, GL, UR… Nadam se da će i oni uvideti da nasiljem i pretnjama ne mogu primorati naš narod da prihvati nametnute tablice i dokumente međunarodno nepriznate tvorevine.
Poslednjih nekoliko godina pritisci iz Prištine su toliko snažni i kontinuirani da su pokrenuli i iseljavanje Srba u znatnoj meri… Evo šta o tome kaže Čotrić.
– Godine 1871, prema turskom popisu, na Kosovu i Metohiji živelo je 64 posto Srba, i samo 32 posto Albanaca. Međutim, albanski teror se od tada pojačava i Srbi su bili prinuđeni da se iseljavaju. Da bi se preokrenula demografska slika, za vreme Drugog svetskog rata albanski fašisti i balisti su proterali više od šezdeset hiljada Srba, a na teritoriju Kosova i Metohije naseljeno je oko dve stotine hiljada Albanaca iz Albanije. Taj trend je nastavljen i posle rata, pa je u periodu od 1948. do 1956. godine dovedeno još pedeset hiljada Albanaca iz komunističke Albanije. Posle dolaska NATO na Kosovo i Metohiju, Albanci su proterali više od dve stotine hiljada Srba, a taj proces do danas nije zaustavljen. To je jedno od najvećih etničkih čišćenja u istoriji evropskog kontinenta. Od dolaska na vlast Aljbina Kurtija, zbog njegovog terora, 11 posto Srba sa severa Kosova i Metohije, izbeglo je u centralnu Srbiju. Neka istraživanja pokazuju da svaki drugi Srbin sa KiM planira u narednih pet godina da se iseli sa tog prostora, a kao najvažniji razlozi su ugrožena bezbednost i nepoštovanje prava Srba. Mislim da se ovi negativni trendovi mogu zaustaviti formiranjem Zajednice srpskih opština, što podrazumeva čvrsto povezivanje svih srpskih sredina na celom KiM, kako međusobno, tako i sa centralnom Srbijom.
Napadi na SPC i svetinje na Kosovu i Metohiji, proterivanje monaha iz Devinih Voda, sa severa KiM su takođe besprimerni i to je, zapravo, najteži udarac Srbima i Srbiji, a povezan je i sa otimanjem verskog i duhovnog identiteta, sa napuštanjem KiM.
Albanski ekstremisti su od 1999. godine uništili, zapalili, digli u vazduh, oštetili ili oskrnavili više od dve stotine srpskih sakralnih objekata na Kosovu i Metohiji, a među njima i one iz 13. i 14. veka koji su preživeli sve dosadašnje sukobe i ratove. UNESKO nikako ne bi smeo da primi tzv. Kosovo u svoje članstvo, jer će se srpska i svetska kulturna baština naći u rukama onih koji zatiru, a ne čuvaju spomenike kulture i duhovnosti.
Srbi su vitalan i žilav narod koji je kroz istoriju izdržao pritiske raznih osvajača – turskih, austro-ugarskih, nemačkih, albanskih, ustaških… Opstali smo, jer smo čuvali svoj jezik, veru, pismo, kulturu, istorijsko sećanje… Postoje i danas potomci Srba koji su bili primorani da pređu na islam ili katoličku veru i da prihvate drugo nacionalno ime, ali i oni znaju svoje poreklo. U ovo veruju i naši sagovornici jer su Srbi izdržali ogromna i teška iskušenja i da se većina naših sunarodnika neće iseliti, niti će se albanizovati.