RAZGOVOR S POVODOM
Ovakvi incidenti i protivpravni upadi u hram SPC predstavljaju deo šireg plana, planske asimilacije, aproprijacije, ali i (nažalost) otimanja kulturnog nasleđa, ističe dr Jasmina S. Ćirić.
Ređaju se udari na Srpsku pravoslavnu crkvu i Eparhiju raško-prizrensku od strane Albanaca, sa ciljem zatiranja srpskih pravoslavnih tragova i prisvajanja srpskog verskog nasleđa na Kosovu i Metohiji.
Samo što se dogodio upad u posed crkve Svetog Arhangela Mihaila u selu Rakitnica od strane funkcionera iz Podujeva, predvođenih lažnim albanskim sveštenikom Nikolom Džufkom, drugog dana Božića na poratlu prištinske „Kohe“ osvanuo je tekst u kojem se navodi da je crkva Bogorodica Ljeviška u Prizrenu podignuta na „temeljima paganskog dardanskog svetilišta“, a ne u srpsko ili vizantijsko vreme.
Koliko su smisleni ovi potezi Albanca, da li su očekivani, kakve efekte, eventualno, mogu proizvesti jer nisu naivani, tim više što su takozvane kosovske vlasti nedavno proterale i monaha iz manastira Devine Vode, sa severa Kosova i Metohije u Makedoniju? O ovim i drugim pitanjima govori nam istoričarka umetnosti dr Jasmina S. Ćirić, profesorka Univerziteta u Kragujevcu i ekspert za srpsku srednjevekovnu baštinu.
Kontinuirano „albanizovanje“ i „kosovarizovanje“
– Incidentna situacija u hramu Svetog Arhangela Mihaila u Rakitnici je samo jedan u nizu napada na baštinu SPC na Kosovu i Metohiji. Svedoci smo kontinuiranog „albanizovanja“ i „kosovarizovanja“ ovih svetinja. Svaki napad na duhovno nasleđe jednog naroda ugrožava mir i bilo kakav pokušaj tolerancije u regionu, što zahteva odgovorne reakcije i prevenciju na svim nivoima. Važno je naglasiti da ovde nije reč samo o baštini SPC, već i baštini koja je vezana za važne istorijske događaje na ovom posedu. Upravo se istorija hrama u Rakitnici posle srpsko-turskog rata 1878. godine, vezuje za predanje o Svetom Knezu Lazaru. Albanci iz sela su ovaj hram nazivali „Kiša Lazarit“ – Lazareva crkva jer je, po predanju, nakon Kosovskog boja u njoj zanoćilo telo srpskog kneza Lazara kada je prenošeno iz Prištine u manastir Ravanicu. Dakle, reč je o jednom od važnih sakralnih mesta. Međutim, ako bismo pokušali da uporedimo sa situacijom u Albaniji, slični prevodi naziva crkava postoje i u Beratu koji je danas albanski grad, međutim tamo nema pokušaja izmene istorijskih činjenica koji se vezuju za srednjovekovni Berat. Tendenciozna i taktički smišljena izmena identitetskih karakteristika kao i pokušaji promene istorijskog nasleđa na Kosovu i Metohiji upućuju na neophodnost zaštite ključnih sakralnih mesta koja se vezuju za razvoj kulta Kneza Lazara i Kosovski zavet. Ovakvi incidenti i protivpravni upadi u hram SPC predstavljaju deo šireg plana, planske asimilacije, aproprijacije, ali i (nažalost) otimanja kulturnog nasleđa.
Naposletku, i danas na Božić (7.1.2024), u kulturnom dodatku prištinskog lista „Koha ditore“, autor Agon Rezja, doktorand na Univerzitetu u Zagrebu, falsifikuje istoriju predstavljajući crkvu Bogorodice Ljeviške kao hram podignut u čast „boginje Premte“, tačnije svete Petke. Iako dobro znamo da je ktitor crkve Bogorodice Ljeviške kralj Milutin, iako su freske ovog hrama dobro dokumentovane i digitalizovane, pomenuti autor ipak pominje da je „crkva Svete Premte“ prošla kroz sedam istorijskih faza, a poslednja je bila „njeno vraćanje u pređašnje srednjovekovno stanje 1912. godine nakon brutalno-šovinističke invazije Srbije na Prizren“.
O merama koje treba preduzeti u cilju odbrane od napasnika i verskih uzurpatora koji se predstavljaju kao Albanci katolici, a srpske svetinje predstavljaju kao svoje stare – ilirske dr Jasmina S. Ćirić kaže:
– Problem na koji ukazujete je izuzetno složene prirode. Problem je pre svega u činjenici da kosovski Albanci imaju organizovan tim ljudi koji se bavi tzv. digitalnim marketingom na društvenim mrežama. Posredstvom društvenih mreža sprovode se identitetske promene i istorijske alteracije u vezi sa srpskim kulturnim i duhovnim nasleđem na KiM. Primeri koji jasno na to ukazuju su najrečitiji i najslikovitiji na stranici „Explore Kosova“ gde se u kontinuitetu, svakodnevno, sprovodi izmena identiteta srpskih srednjovekovnih manastira. Tako je po opisima na navedenoj stranici manastir Gračanica, prepoznat kao albanski hram te se saopštava kako je tu bila katolička katedrala na čijim temeljima je kralj Milutin izgradio crkvu. Zatim pominje se ranoalbanska arhitektura koju zatiče kralj Milutin kada počinje izgradnju crkve Bogorodice Ljeviške. Albanci su finansirali i na italijanski preveli turistički vodič Kosovo: itinerary turistici alla scoperta del paese / Kosovo: turistički vodič za istraživanje zemlje. Recimo na strani 39 vodiča napisano je da je manastir Gračanica nedaleko od Ulpijane, prestonice Dardanije, a da je crkva ustvari podignuta na temeljima dardanske crkve, da bi potom tek na strani 115 pomenuli da je crkvu obnovio kralj Milutin, ali je pominju kao kosovsku navodeći Briselski sporazum iz 2013. godine.
Problem našeg odsustva na društvenim mrežama
– Ovakvi slučajevi predstavljaju formu nasilne kulturne aproprijacije i identitetske promene, koje često služe kako bi se izmenilo istorijsko nasleđe i prisvojila srpska kulturna baština. Potencijalni čitalac koji možda nije najbolje obavešten poslužiće se ovakvim vodičem, na Gugl platformi će pretraživati podatke i to nas upravo dovodi do problema našeg odsustva na društvenim mrežama. Tekstovi na srpskom su, uprkos postojanju automatskih prevodilaca na veb stranama, često nedostupni (ili pogrešno prevedeni). Na društvenim mrežama ne posedujemo stranicu koja bi demantovala lažne navode sa gorepomenute stranice koja je glavna stranica za promovisanje turizma takozvane države Kosovo. U više navrata sam govorila o tome, no ponavljam, potreban nam je tim mladih i motivisanih stručnjaka (istoričara, istoričara umetnosti), pod nadzorom iskusnijih, koji će se baviti samo ovakvim pitanjima odbrane srpskog kulturnog nasleđa od ovakvih ,,internet“ aproprijacija. Sa ovim problemom se moramo suočiti i raditi na njegovom rešenju sistematski, upozorava dr Ćirić.
Sličan primer, predočava naša sagovornica, postoji i u okolini Kumanova u Republici Severnoj Makedoniji, gde danas nažalost veći deo stanovništva čine Albanci među kojima je većina onih koji su bili uključeni 2001. godine u sukobe oko Kumanova kao pripadnici UČK.
Kao da nije bilo dovoljno što su nasilno ušli u manastir Mateič, zadužbinu carice Jelene Nemanjić, ili što su sprejevima oštetili crkvu grafitima. Posle 20 godina od tih dešavanja, prisutan je narativ u okolini sela Mateič i Aračinovo da je reč o albanskoj pravoslavnoj crkvi i da je prvobitan objekat u stvari pripadao Albancima koji su ubeđeni da su potomci Dardanaca koji su, opet po njihovom narativu izgradili i Novo Brdo i čitav niz hramova na KiM.
Uz sve navedeno, nedaleko od Kumanova podignut je spomenik zahvalnosti jedinicama UČK iako su naneli čitav niz oštećenja kulturnog nasleđa srednjeg veka (namerno uništavanje kulturne baštine iz vremena dinastije Nemanjića, poslednje carske zadužbine). Za takva dela niko do danas nije krivično gonjen.
A ako su pomenute srpske svetinje na Kosovu i Metohiji njihove, kako to da su se toga tek sada i nedavno setili, a 1999., 2004. i kasnije su ih stalno skrnavili i uništavali?
– Do 1999. godine oni koji su kosovski Albanci se nisu intenzivno oslanjali na hrišćansku baštinu kao kamen temeljac za ,,dokazivanje“ identiteta. Međutim, od tada do danas proteklo je četvrt veka, a u međuvremenu su se počeli više pozivati i na identitet koji se vezuje za rimokatoličku crkvu. Otuda se i dogodilo fotografisanje Aljbina Kurtija u Vatikanu uz, sada već, prepoznatljiv momenat kada prikazuje knjigu o takozvanom kosovskom nasleđu (iako je poznato da na slikama koje prikazuje nisu nikakvi primeri kosovske srednjovekovne umetnosti, već je reč o fresci carice Jelene iz manastira Lesnovo, zadužbini srpskog velmože Jovana Olivera). Pomenuta fotografija u svesti simpatizera Aljbina Kurtija i Velike Albanije ima naročit značaj. Imati audijenciju kod pape (iako je u pravom smislu reči nije bilo, što potvrđuje kalendar papskih udijenci), svakako je strateško pitanje i nama je jasno kada pogledamo generalno politiku Zapadne Evrope da oni koji apropriraju srpski kulturni horizont te javnosti prezentuju kao svoj, jednostavno nemaju više aduta.
Opasnost od gubitka kulturog nasleđa
U martu 2024. godine će biti tačno 20 godina od martovskog pogroma, od stravičnih paljenja i devastacije crkve Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, crkve Svetog Spasa, manastira Arhanđeli. 2004. godine nisu identifikovali takve hramove koji su od prvorazrednog značaja za srpsku srednjovekovnu umetnost, kao nešto što sadrži ikakav ,,staroalbanski“ ili ,,ranoalbanski“ kontekst, podseća dr Ćirić.
Da su njihove zar bi ih devastirali, palili, namerno oštećivali? Pitanja se nameću, ali vidite, perfidija se svakodnevno nastavlja i obnavlja. U nedavnoj izjavi koju sam dala za Tanjug pominjem postavljenu fotografiju na stranici ,,Istraži Kosovo“ gde je fotograf Bujar Gaši, angažovan za turističku promociju takozvane države Kosovo, objasnio da su na slici vojnici koji imaju zadatak da svakoga zaštite od zlih Srba i da će uskoro svaki turista moći da obiđe svaki pedalj Kosova. Za manje od 24 časa od objavljivanja moje izjave na JuTjub platformi, navedena fotografija je izbrisana sa te stranice. To je takođe pokazatelj da oni koji se bave promovisanjem turizma tzv. nezavisne države Kosovo, budnim okom prate srpske informativne programe, gde i na koji način su pomenuti, naročito ako je u pitanju kritički ton koji im je upućen.
O tome kakva je opasnost od ovog i ovakvih napada na SPC i pravoslavne srpske svetinje na Kosovu i Metohiji, ako se ima u vidu da su kosovski Albanci prilično bez vere, odnosno više nereligiozan nego religiozan narod, a da je njihov jedini istinski cilj stvaranje „velike Albanije“ dr Jasmina Ćirić je za JEDINSTVO rekla:
– Opasnost od gubitka kulturnog nasleđa. Znate čak je i u UNESKO prihvaćeno jedno nesrećno rešenje da je reč o srednjovekovnim manastirima na Kosovu. Dakle, nisu prihvatili nacionalnu odrednicu već mesto gde se nalaze. Takvu, za nas nesretnu situaciju, Albanci koriste, odnosno zloupotrebljavaju. Više puta ponovljena laž postaje istina. Uprkos postojanju digitalnog repozitorijuma fresaka, brojnih detalja fresaka na kojima su ktitori srpski srednjovekovni vladari, stranci će češće naći podatak da je reč o kosovskim manastirima, a ne ko su baštinici.
U vremenu digitalizacije, iako deluje kontradiktorno, istinu je teško dokazati jer zanemarljivo mali broj ljudi zaista čita. Mi živimo u vremenu kada se masovno čita naslov, eventualno podnaslov. Istina nije u naslovu, već na freskama, arhitekturi, poveljama, objašnjenjima povelja i svega navedenog u naučno orijentisanojliteraturi, televizijskom programu dokumentarnog tipa takođe.
Probleme sa kojima se mi suočavamo kada je u pitanju srpska kulturna baština na Kosou i Metohiji, možda je najslikovitije prikazao Robert Baer kada je o perspektivi Srbije izjavio: „Vi ćete vremenom morati kupovati i uvoziti to što ste vi sami stvorili, a pošto kod vas nema novca, onda ćete to morati uzeti na zajam i u tome je sva istorija celog Balkana”. To je, nažalost, slika čije obrise sve više naziremo.
Neistinite tvrdnje iznose se i kroz istoriografiju. Iako mi dobro znamo da su vladari iz dinastije Nemanjića ostavili u nasledstvo srpskom narodu zadužbine, zakone, utvrđenja, metohije, povezujući ih sa kulturnim i političkim konstruktima toga doba, o tome se može čitati gotovo isključivo u naučno opredeljenoj istoriografiji koja ima veoma limitiran broj čitalaca. Naučna literatura, na našu veliku žalost, ne može dopreti do prosečnih čitalaca, a imajmo u vidu i postojanje jezičke barijere. Naučni radovi srpskih istoriografa, koji su bez sumnje uistinu među najboljima na evropskom kontinentu ako govorimo o studijama medijevistike, nisu u dovoljnoj meri dostupni, nisu prevođeni. Prognoza u ovom trenutku ne može da se kreće putanjom optimizma, jer naše kulturno nasleđe je svakodnevno u opasnosti.
Srbija jedina pozvana da štiti i čuva svoju baštinu
Danas, kada se približavamo dvadesetogodišnjici martovskog pogroma, kada je 25 godina od NATO agresije mi možemo jasno da sagledamo i uticaje stranih obaveštajnih službi koje su dugoročno pripremale agresiju NATO saveza na SR Jugoslaviju. To je jedna verzija stvarnosti, koja se uprkos kršenju međunarodnog prava i više rezolucija, prihvata kao apsolutna istina.
Negde ste pomenuli da postoji više zakonskih akata, kako na međunarodnom, tako i na nacionalnom nivou, koji predstavljaju pravni osnov po kojem je Republika Srbija jedina pozvana da štiti, obnavlja i čuva svoju kulturnu baštinu na Kosovu i Metohiji. Molim vas, recite nam o kojim se dokumentima radi?
– Navešću samo nekoliko:
- Neotuđivo pravo vlasništva zemljišta i građevina kao pravni osnov (gotovo 80 procenata registrovanih kulturnih dobara Srbije su u vlasništvu Srpske Pravoslavne Crkve i Republike Srbije)
- Konvencija za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba iz 1954. godine, poznata i kao Haška konvencija
- Vankuverska deklaracija iz 1976. godine koja brani pravo svake zemlje „da sa punim suverenitetom bude baštinik sebi svojstvenih kulturnih vrednosti koje su plod cele njene istorije. To je pravo svako zemlje, jer se njena prošlost, sadašnjost i budućnost identifikuju sa njenom kulturnom baštinom“.
- Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244, aneks 2, tačka 6 kojom se utvrđuje „održavanje prisustva na mestima srpske baštine“.
- Zajednički dokument SRJ i UNMIK-a kojim se potvrđuje: „Volja za primenom relevantnih odredbi Haške konvencije“.
- Praktična primena zaštite i očuvanja kulturnih dobara na osnovu Evropske konvencije o očuvanju arhitektonske baštine iz 1985. godine
- Zakon o zaštiti spomenika kulture za Kosovo i Metohiju iz 1977. godine.
- Zakoni od pre 24. marta 1999. godine koji se primenjuju na Kosovu i Metohiji u saglasnosti sa naredbom UNMIK-a broj 1999/24.
– Ovi propisi se nažalost ne uvažavaju na teritoriji Kosova i Metohije. Svedoci smo ozbiljnih problema sa kojima se i konzervatorska služba Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture godinama suočavala i suočava i danas. Rad kolega zaštitara je izuzetno otežan, ističe dr Ćirić.
– Postoji takođe apsurd koji je nekako u našoj sredini zaboravljen, a reč je o načinu na koji je potpisan Kumanovski sporazum čime je okončano bombardovanje 1999. Sačuvani su podaci koji nedvosmisleno potvrđuju da je Kumanovski sporazum potpisan pod prisilom. O tome je, uostalom, pisano u više naučnih časopisa koji se bave srpskim nacionalnim pitanjem. Prema Uredbi o ratifikaciji Bečke konvencije o ugovornom pravu“ br. 30/72 (52. članu Bečke konvencije o zakonima i sporazumima iz 1969. godine), upotreba prisile čini da je reč o nelegitimnom međunarodnom sporazumu. Ipak i nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, svedoci smo, dogodio se martovski pogrom i otimanje srpskog kulturnog nasleđa kojem svedočimo gotovo svakodnevno.
Bodljikava žica je simbol jedne novostvorene „države“
– Većina odgovornih lica za počinjena krivična dela oštećenja sto sedam crkava na Kosovu i Metohiji od dolaska međunarodnih snaga do danas nije procesuirana. Na međunarodnom planu, primenjuju se dvostruki aršini, a povremeno se može uočiti i da su navedeni zakoni samo mrtvo slovo na papiru. Sa druge strane, dok vodimo ovaj razgovor, svega 300 km od prestonice Republike Srbije, Srbima na Kosovu i Metohiji ugrožena su elementarna ljudska prava, nemaju slobodno kretanje, nemaju pravo na povratak svojim domovima. Manastir Dečani je okružen bodljikavom žicom, crkva Bogorodice Ljeviške takođe. Bodljikava žica tako je postala svojevrsni simbol jedne novostvorene ,,države“ čiji albanski identitet nema apsolutno nikakve argumentacije u nauci, već odgovara aktuelnim političkim projektima, kaže dr Jasmina S. Ćirić.
Izvor: Jedinstvo
Autor: Slavica Đukić