JOŠ JEDNA VEZA
I dok ga je vremeplov iz davne prošlosti u sadašnjost vraćao, nastavio je da razmišlja šta bi moglo njihovu čvrsto uvezanu ljubav još više da veže.
Završavao se još jedan dan. Miloš ga je ispraćao kao i svaki prethodni, stojeći u tišini svoje terase na šestom spratu, sa cigarom u ruci, zagledan u krošnju ispred sebe. Ove godine je napunio šezdeset godina. Bio je vitak i još uvek prav kao u mladosti. Prvo što bi primetili na njemu je gusta i talasasta, kao injem posuta, bela kosa, koja bi ga svaki dan izdajnički podsećala na godine u kojima je bio.
Zadivljen po ko zna koji put, skoro bez treptaja, pratio je nestašnu igru vetra sa treperavom, ogromnom krošnjom ispred sebe. Obožavao je svoje raskošno drvo topole. Uživao je što je bilo dovoljno da samo pruži ruku pa da se i fizički poveže sa njim. Osim po visini, on i njegovo drvo bili su slični po mnogo čemu, a posebno po senzibilnosti i lomnosti duše. Bio mu je zahvalan što ga je u letnjim vrelinama zaklanjao od sunca, a u svim godišnjim dobima i od tuđih pogleda. Drvo, on i nebo su se još davno u trogao čvrstom vezom povezali, čija se površina kao i njegov život stalno samo u pojavnom obliku menjao, zadržavajući se u stranicama sigurnog trougla. Gledajući kroz njihov trougao, kao da je kroz kaleidoskop gledao u raznobojne i različite, uglavnom prijatne slike iz svog života. Oduvek je voleo da na mašti, slobodno odleti i ponovo se u svoju sigurnost i mir vrati.
I ovog puta je uporno uranjao sve dublje i dublje svoj ledeno plavi pogled kroz zelenu krošnju, koja ga je vodila kroz vremeplov. Vratio se u davnu prošlost od pre trideset godina, baš u ovo doba godine kada je oženio svoju Ivanu. Imala je svega devetnaest godina kada je kao omađijana zakoračila u život sa njim, jedanaest godina starijim momkom. Dok Ivanu nije upoznao o ženidbi i porodici nije razmišljao. Onog momenta, kad mu se na maturskoj večeri pogled prvo zamotao u njenoj dugačkoj plavoj kosi, pa se lutajući skoro izgubio u toplim, žuto zelenim očima, da bi se na kraju omotao oko vitkog devojačkog struka, doneo je odluku da mora na bilo koji način svoj život čvrsto uvezati sa njenim.
Osim što je bila lepa, Ivana je bila i dobar đak i pristojna devojka iz skromne, rusinske porodice. Kad je ocu poverio svoje namere, koji je igrom slučaja imao priliku da upozna sinovljevu bivšu učenicu i sadašnju kradljivicu snova, izjavio je, da kad bi mu ona bila snaja, držao bi ju je u vitrini kao ukrasnu figuru u dnevnoj sobi. Savetovao mu je da se požuri jer se takva prilika ne propušta. Nehajno, onako kao usput, otac ga je podsetio da ga priroda osim pameti, lepotom baš i nije podarila. Sa zadovoljstvom je ovog puta poslušao oca, jer je govorio istim jezikom kao i njegovo srce.
Venčali su se u opštini i imali malu, ali veselu svadbu. Ivana je bila pobožna i kasnije mu je priznala da je oduvek maštala o velikom, svečanom, crkvenom venčanju po svim rusinskim običajima. Miloš joj je onako ozbiljan kao što je oduvek i bio, saopštio da to nije moguće jer je on po ubeđenju ateista. Gledajući je pogledom u kome se pomešala nežnost i čežnja, izjavio je da je najsrećniji čovek na svetu, da zalihe ljubavi imaju i za sto godina, a da je za njega ona bila najlepša mlada koju je ikad video i da joj je uzana, jednostavna, bela, svilena haljina, oduzimala dah.
Posle trideset godina provedenih sa Ivanom, podsetio se najpre zaljubljenosti koja im je obogatila i promenula život iz korena. Zaljubljenost im je donela za kratko vreme dva sina i jednu ćerku. Nakon nje je u velikom stilu naišla ljubav koja je bila više nego zahtevna. Brak je tražio konstantnu mudrost, strpljenje, poverenje, hrabrost i pre svega poštovanje. Nije lako bilo sve to obezbediti i brak neokrnjen sačuvati. U ovim poznim godinama u kojima je verovao da su pobedili sva iskušenja i duše i tela, bila je to čista ljubav kao i na početku, koja za njega nije imala cenu. I baš zato mu nije bila jasna Ivanina zamišljenost i već duža seta koja joj se ispod trepavica smestila. Za razliku od njega, oduvek je bila brbljiva, pa mu je ponekad bilo i naporno da je sluša. U mladosti mu je naravno bilo sve lakše, jer joj je najčešće poljupcima bujicu reči zaustavljao. Kako se bližila ova godišnjica braka, Ivana se sve više utišavala i nije kao vihor prolazila stanom. Proverio je već nekoliko puta da nije slučajno bolesna. Pitao je da li ima brige koje je više nego inače muče. Znao je koliko je brižna majka i koliko je deca vole i koliko joj se poveravaju, pa se brinuo da je neka njihova tajna nije prejako stisnula. Raspitivao se da li ima neku posebnu želju povodom predstojeće, jubilarne godišnjice braka. Ostao je bez odgovora.
I dok ga je vremeplov iz davne prošlosti u sadašnjost vraćao, nastavio je da razmišlja šta bi moglo njihovu čvrsto uvezanu ljubav još više da veže. „Ima li još nešto što nas ne povezuje?“ – pitao je pre neki dan svoju još uvek veoma lepu, bucmastu i mladoliku, punu energije i topline ženu. Samo je potvrdno klimnula glavom i ćutke otišla na spavanje. Pogledao je ponovo u svoje drvo, kroz njihov trougao ne bi li odgovor pronašao. Pogled mu je kao strela otišao daleko u nebo, kad je začuo iz spavaće sobe narodnu, rusinsku muziku koju je Ivana najviše volela. Vetar je kroz krošnju razneo muziku i Milošu doneo odgovor. Ivana je još uvek želela da krunišu svoju ljubav i pred Bogom. U momentu je odbacio predrasude. Odlučio je i da se krsti i venča u grkokatoličkoj crkvi i da joj pokloni toliko željeno, crkveno venčanje sa svim običajima o kojima je često sa čežnjom pričala.
Iako elekroinžinjer po struci, pored tehnike i prosvete kojom se bavio, Milošu je hobi i velika ljubav bila istorija. Posebno je voleo da čita Bibliju. Mnogima je bilo čudno što se kao ateista toliko zanima za biblijske knjige. Malo ko je znao da je pročitao bezmalo sve, svih šezdeset i šest knjiga bez obzira da li su bile istorijske, pesničke, ili one sa mudrim izrekama. Davno je proučio pravoslavnu veru kojoj su njegovi roditelji pripadali, kao i Ivaninu, grkokatoličku. Pronašao je dosta sličnosti između te dve vere, a kao ateista i sa šezdeset godina, odlučio je da se prvo krsti, a nakon toga venča u grkokatoličkoj crkvi u Ivaninom Ruskom Krsturu. Rešio je da o krštenju ni njoj ni deci ne govori, već da samo Ivaninog starijeg brata zamoli da mu na krštenju bude kum. Unapred se radovao Ivaninom iznenađenju i sreći, što će se konačno posle trideset godina zajedničkog života povezati i pred Bogom u koga je ona toliko verovala i godinama mu se predano i nenametljivo, između ostalog i za njegovo zdravlje i sreću molila.
Znao je da njegov otac ne bi imao ništa protiv ove njegove odluke da je živ. Doživeo je da se najstariji Milošev sin, unuk koji je nosio njegovo ime, u dvadestoj godini po svojoj želji krsti u pravoslavnoj crkvi. Osim toga Ivanu je do kraja života obožavao kao prvog dana, a da je mogao zaista bi je i čuvao u vitrini. Za decu je znao da će biti srećna ako njihovu majku i na ovaj način usreći i iseli joj setu iz očiju i duše. Uželeo se njenog razdraganog glagoljenja i unapred se radovao još jednom prijatnom, porodičnom događaju.
Nakon krštenja deci je odlučio da saopšti svoje odluke. Trebao je njihovu pomoć oko organizacije venčanja. Naredne subote pozvao ih je po hitnom zahtevu na kafu u Ivaninom odsustvu. Efekat iznenađenja je bio veći nego što je očekivao. Bukvalno su par sekundi ostali svo troje bez reči. Nakon savladane neverice koja je prešla u radost, kao pravi profesor podelio im je zadatke i rokove. Sinovi su dobili domaći da organizuju svadbeni ručak u kući Ivaninih roditelja u selu, šurak će se sve dogovoriti oko venčanja sa sveštenikom, a ćerka je dobila zadatak da ih sve dotera, a posebno mamu. Dok je i te večeri po običaju ispraćao dan uz cigaretu na terasi, svom drugu se sa dobrom dozom ponosa pohvalio kako je sve uspešno organizovao.
Sedeći u dvorištu za svečanim stolom sa svojim najmilijima, uz sve moguće rusinske slano slatke đakonije, komotno zavaljen u stolici, samo se blaženo kao pobednik smeškao i slušao Ivanu kako radosno uz puno cike, smeha i vike prepričava venčanje u crkvi i njegovu navodnu smotanost. Sve je mirisalo na karanfilić, vanil šećer i sreću i pri tom nije mogao da se seti kada je poslednji put toliko i u druženju i u jelu uživao. Nije mogao da ne razmišlja koliko je Ivana srećna i lepa u crkvi bila. Nosila je elegantnu, raskošnu, teget plavu, čipkanu, maksi haljinu. U kratku, moderno ošišanu kosu je zadenula beli cvet isti kao što je on imao na reveru teget odela. Najlepše od svega što će pamtiti je momenat, kad su joj trepavice konačno, kroz suze radosnice setu niz lice ispustile. Ponovo je bio njen obožavani muž koga je na njegovu radost sa puno ljubavi, svojim mačkastim pogledom galantno častila. Deca su se smejala i neprekidno o mladom bračnom paru šale zbijali, sve dok im strogim, profesorskim glasom nije zatražio da se uozbilje, svakom dao isti zadatak, da što pre svoje porodice zasnuju i unuke im pod hitno poklone. Želeo je da za života još veza sa svojom porodicom napravi.