SUSRETANJE S BOGOM ŽIVIM
Ispunjenje zaveta spasenja izvire u prazniku Sretenje. Dakle, sve što je napisano treba da se desi…
Sretenje je, kao praznik koji se već vekovima slavi u Crkvi Hristovoj, uvek izazivalo egzegetsku pažnju. Sretenje je praznovano od samih početaka, ali je toržestveno praznovanje ovoga važnog dana ustanovljeno oko 544. godine, u doba vladavine Svetog cara Justinijana. Kompleksnost događaja koji se slave u ovom prazniku doprinosi raznovrsnom tumačenju, kako ličnosti tako i ideja u samom prazniku.
Sveto Pismo kaže kako je u četrdeseti dan po Rođenju Hristovom, Presveta Djeva donela svog Sina u jerusalimski hram da ga, u skladu sa Zakonom, posveti Bogu i očisti sebe (Levit 12, 2-7; Izlazak 12, 2). Iako ni jedno, ni drugo nije bilo potrebno, jer dete beše – Bog, a majka – Bogorodica, ipak Tvorac nije želeo da se ogreši o Zakon, koji je On dao kroz svog slugu i proroka Mojsija. Ispunjenje zaveta spasenja izvire iz ove početne situacije u prazniku Sretenje. Dakle, sve što je napisano treba da se desi.
Kako se sve u ovom prazniku desilo? Tog dana bio je red da u hramu služi prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Preteče i Krstitelja, tako da je on postavio Djevu Mariju ne na mesto za žene, nego na mesto za devojke u hramu. I u ovom naizgled nebitnom potezu ogleda se važnost prepoznavanja delovanja Boga u istoriji. Prilikom ovog događaja, u istom hramu, pojavile su se dve čudne ličnosti: starac Simeon i Ana, kći Fanuilova. Ovde ističemo Simeona. Pravedni starac uzeo je na svoje ruke Mesiju i izgovorio: „Sad otpuštaš u miru slugu svojega, Gospode, po reči svojoj, s mirom; jer oči moje videše spasenje tvoje; spasenje koje si pripremio pred svim narodima, svetlost da obasja neznabošce, i slavu naroda tvoga Izrailja.“ Ova ispovedna rečenica ukazuje na važnost Simeonovog života, a uzor je za ono što bi trebalo da svaki čovek izgovori prilikom prelaska iz smrti u život. Paradoksalnost se ogleda u svakoj reči starca koji je dugo čekao končinu. Zašto? Na ovo pitanje vrlo je važno dati odgovor.
U vreme egipatskog cara Ptolemeja Filadelfa (309. pre Hrista – 246. pre Hrista), Simeon je izabran kao jedan od sedamdesetorice, kojima je poveren posao prevođenja Svetog Pisma sa jevrejskog na grčki jezik. Kada je prevodio knjigu proroka Isaije, i došao do proročanstva: „Evo Djeva će zatrudneti i rodiće Sina“, Simeon se zbunio, i želeo da nožem izbriše reč „Djeva“ i zameni je rečju „devojka“, te je tako i prevede na grčki. Međutim, u tom trenutku, javio mu se anđeo Božji i zadržao ga da ne uradi ono što je namerio, uz reči da je proročanstvo istinito, i da je ispravno i smisleno zapisano. Uz to mu je vesnik Božji prorokovao da neće umreti dok ne vidi Mesiju rođenoga od Djeve. I tako je i bilo… Dakle, iz Simeonovog neznanja dolazi do istinskog bogopoznanja, iz prirode običnog čoveka rađa se mogućnost prepoznavanja ličnosti Bogočoveka. Simeon ispoveda da je on Božji sluga, jer je sada video spasenje za sve narode i svetlost koja sve obasjava. Tako svaki čovek od svog detinjstva traga za za svojim Tvorcem, za Onim koji je stvorio svet, traga za Bogom, a kada Ga spozna i prepozna, dolazi do bogopoznanja koje se otkriva u Crkvi, u učestvovanju u Svetoj Evharistiji, u blagodarenju Bogu za sva dobra, ali i u prepoznavanju Božijem u Svetoj Čaši, odnosno u Pričešću.
Kada je mladenca Isusa Djeva Marija donela u hram jerusalimski, Duh Božji je to javio Simeonu. Simeon je odmah otišao u hram i tamo je prepoznao i Djevu i Mladenca po svetlosti koja je zračila oko njihovih glava kao oreol, a zatim i spoznao Boga. Radostan starac uzeo je malog Hrista na ruke svoje i rekao za Hrista Mladenca: „Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti“ (Lk 2, 29 i 34). Svedok ovog događaja bila je proročica Ana, kći Fanuilova, koja i sama poznade Mesiju i objavi Ga narodu. Ani je tada bilo osamdeset četiri godine. Uskoro po tom prestavi se u Gospodu Simeon Bogoprimac. Ana, koja je od mladosti služila Bogu u hramu postom i molitvama, proslavi Boga i objavi Jerusalimljanima dolazak Mesije, koga je čekao i Simeon i izrailjski narod. Dakle, Simeon i Ana su bili bogotražitelji koji su u događaju Sretenja našli svoje lično, i prorokovali Spasenje svih ljudi, izabranog naroda izrailjskog, odnosno naroda u Crkvi Hristovoj koji očekuje Drugi Hristov dolazak i spasenje u Carstvu Nebeskom.
Kroz ovaj praznik, Bog i Crkva svakom čoveku daju jasnu poruku – iz neznanja, kada se čovek pokaje i bude iskrenog srca, dolazi do bogopoznanja, koje svakom čoveku pomaže da učestvuje u Svetoj Liturgiji i tako dosegne spasenje u Carstvu Božijem i susretne se (Sretenje) licem k licu sa Bogom Živim.