NIJE SVE CRNO-BELO

Povodom Dana holokausta ponovo smo na televiziji mogli čuti tvrdnje tipa „svi koji su imali jevrejske krvi bili su progonjeni” (od strane nacista, naravno; ovde je naveden veran citat jedne takve tvrdnje). Samo što to uopšte nije tačno.

Piše: Andrija Lavrek

Prema podacima iz članka jednog od najpoznatijih svetskih pisaca, Stanislava Lema („Solaris”, „Summa technologiae”…), u vojsci Vermahta se borilo 150.000 polujevreja, četvrtjevreja i uopšte onih koji su imali jevrejske krvi, i to „u svim rodovima vojske, kao i na svim nivoima vojne hijerarhije; među njima je bio, na primer, jedan od osnivača moćne Luftvafe, feldmaršal Milh”. Reč je o članku pod naslovom „U krugu paranoje” iz juna 2005. godine.

jevrejske krvi

Ovome možemo dodati da je i čuveni nacista Hajdrih „Kasapin” bio delimično Jevrej i da je, štaviše, i sam Hitler (Adolf Šiklgruber, „Mala Prosvetina enciklopedija”) imao i malo jevrejske krvi. Ovo poslednje je odavno poznato, na primer, slavni sovjetski pesnik Jevgenij Jevtušenko je u članku „Hitler, ili opreznije sa netalentovanima” iz 60-ih godina prošlog veka napisao da su Hitlera u školi zvali „Židovčić”, jer se znalo da mu je baba po ženskoj liniji bila Jevrejka.

Dakle, stav samog Hitlera je bio da se ove „mešance” (mischling) može i nagrađivati i unapređivati; Hitler je čak sebi dao isključivo pravo da „odabrane polujevreje za posebne zasluge obdari statusom arijevca” (očigledno da je najpre samome sebi dao taj status). Međutim, „kada je 1944-45. godine postao očigledan skori kraj Trećeg rajha i kad su Rusi već bili blizu Berlina, on je redom uklonio iz generalštaba one generale u čijem su rodoslovu postojali tragovi lošeg porekla” (sve iz istog članka).

Dakle, uopšte nije sve crno-belo kao što to mnogi predstavljaju. Hitler je bio delimično Jevrej, više nemačkih generala je imalo jevrejske krvi, nedavno je čak ustanovljeno da je Adolfova sekretarica a zatim supruga Eva Braun bila delimično Jevrejka!

Sve ovo ima utoliko veći značaj zbog etničke pripadnost samog Stanislava Lema. Naime, ovog poljskog pisca su, po njegovim vlastitim rečima, Poljaci povremeno optuživali da on „zapravo i nije Poljak nego Ukrajinac”, što je imalo smisla, jer su „Lemki” etnička grupacija u Ukrajini, a Lem je rođen i dugo živeo u Ljvovu, Lavovu. Lem je na te optužbe odgovarao „ja nisam Ukrajinac, nego Galičanin/Galicijan”. (Galičina je veliki zapadnoukrajinski kraj koji je naziv dobio po starom ruskom gradu Galiču.) A zapravo, Stanislav Lem je bio Jevrej i po ocu Samjuelu Lemu i po majci Sabini Volner, koji su se i venčali u sinagogi i učestvovali u životu jevrejske zajednice Lavova. Sasvim je razumljivo to što, u sredini ne baš naklonjenoj Jevrejima (kako Ukrajinci, tako i Poljaci), Lem nije baš na sva zvona udarao svoje pravo poreklo.

Ovde je posebno zanimljivo (indikativno, da tako kažemo) i to kada je Lem objavio ovaj članak. A objavio ga je u pretposlednjoj godini svog života, onda kada je znao da mu još nije mnogo ostalo. To nas podseća na sudbinu jedine svetski poznate žene–filosofa, Nemice jevrejskog porekla Hane Arent. Ona je posle Drugog svetskog rata optužila lidere nemačkih Jevreja za neke oblike saradnje sa Hitlerom – i bila žestoko napadnuta od svetske jevrejske zajednice. Biće da Stanislav Lem, kao oprezan čovek, nije želeo da doživi istu sudbinu, ali i kao izuzetno pošten čovek nije mogao ćutati o onome što je znao.

Dakle, najpošteniji među samim Jevrejima pokušavali su da razbiju mit o večitoj nedužnosti jevrejskog naroda. U naše vreme, Jevreji/Izraelci su po drugi put preduzeli čišćenje svoje „obećane zemlje” od starosedelaca Palestinaca. Kako je bilo prvi put, to su oni sami opisali na stranicama najsvetije knjige, Biblije: Mojsije im je preneo božiji nalog da u „obećanoj zemlji” pobiju „sve što diše” (u prevodu Daničića „sve živo”); ne samo muškarce, žene, decu, nego čak i domaće životinje. I stari Jevreji su to činili, toliko se hvaleći time da su njihovi vlastiti opisi takvih njihovih „podviga” povremeno krajnje neverodostojni. Ili bi bili krajnje neverodostojni, kad ne bismo mogli posmatrati kako danas postupaju sa savremenim Palestincima. Stvar je stigla dotle da je država Izrael dobila zvaničnu tužbu za genocid, i da najviši svetski zvaničnici, počev od generalnog sekretara UN, otvoreno govore protiv Izraela. Što je naišlo na zgražavanje izraelskih lidera, počev od Benjamina Netenjahua, poreklom opet poljskog Jevreja, koji ne odustaje od tvrdnji o jevrejskoj anđeoskoj čistoti i nedužnosti.

Svemu ovome treba dodati činjenicu da je Izrael jedina država na svetu stvorena po čisto etničkom principu. Zatim, da u izraelskom Ustavu stoji da isključivo Jevrej može biti predsednik Izraela. Dok su, s druge strane, u tri teritorijalno najveće države Evrope – Rusiji, Ukrajini i Francuskoj – predsednici Jevreji. Zelenski svoje poreklo nimalo ne krije, to da i Makron ima jevrejske korene lako je naći na internetu, i jedino se u Rusiji lome internetska koplja oko Putinovog porekla. Ali izneto je dovoljno dokaza (koje, ipak, malo ko čita) da je i Putin Jevrej i po ocu i po majci. Uzgred, i njegov prvi zamenik Dmitrij Medvedev (Mendel) je Jevrej i po ocu i po majci, čak je i oženjen Jevrejkom, i Prigožin je bio Jevrej, i Vladimir Volfovič Žirinovski je po ocu Volfu Isakoviču Edeljstejnu/Edelštajnu bio Jevrej (mada, on se dao na majku Ruskinju, i nije baš pohvalno govorio o Jevrejima), i ko zna ko još iz ruske vrhuške zapravo nije Rus (nije Šojgu – on je po ocu Tuvinac, mala azijska narodnost, itd.). Zapravo, kad se samo malo bolje pogleda, postaje jasno da se paranoik Putin (Putler, kako ga opravdano zovu inače ne mnogo pametni Ukrajinci) okružio ne samo ljudima svoje visine (a bolje rečeno nizine), nego i nerusima – pretežno Jevrejima.

Ali ako postoji zemlja koja je bastion naklonosti prema Jevrejima, onda je to Srbija. U Srbiji, kao što reče jedan Rus u nekom svom komentaru, „o Jevrejima kao o pokojnicima: ili dobro ili ništa”. I kad i ako ponovo nastane čas da „siromašni Jevreji plate za bogate Jevreje”, kako se završava jedna anegdota nastala posle Drugog svetskog rata, Jevreji će moći da potraže sigurno utočište u Srbiji. Što i nije tako loše. Prosečan Jevrej nesumnjivo je vredniji, pametniji, talentovaniji itd. od prosečnog Srbina, Ukrajinca (a ove reči piše Ukrajinac), Poljaka i mnogih drugih.