PRESICA
Uskoro ću biti bivši, šta god to značilo. A jutro je izgledalo tako obećavajuće. Obična lagana presica.
Kažu – po jutru se dan poznaje, pa sam i ja očekivao opušten i lagan dan kad sam pročitao raspored koji se pojavio na telefonu tog prolećnog četvrtka. Konferencija za štampu, što bi braća Hrvati rekli jutarnja presica. Ipak, ubrzo je krenulo po zlu.
Dali su mi neki tekst da pročitam, nemam pojma o čemu, navodno o našim uspesima na takmičenju u govorništvu, i to na engleskom. Nije tekst bio na engleskom, nego se govorništvo odvijalo na tom nama stranom jeziku. Nemam pojma zašto sam se upravo ja obratio sedmoj sili tim povodom, engleski ne govorim, prosto nisam imao potrebe dosad za tim, osim toga ja sam samo ministar. Svejedno, uzeh te dve stranice, stanem ispred kamera i mikrofona i čitam. Istovremeno se iza mojih leđa sklapao i za nekoliko sekundi i sklopio venac nekih igrača, sa vrlo ozbiljnim facama. U trenutku sam prekinuo čitanje i onako postrance ih snimao, pokušavajući nekoga da prepoznam. Bez uspeha. Ko su oni? Šta rade? Ko ih je pozvao?
Kao, oni će da mi daju podršku. Da, ali dosad su uvek to bili naši članovi, poznata lica, koja su uvek bila tu da pripomognu svojim nemim i oštrim pogledom. Nastavio sam mehanički da čitam, nadajući se da niko od prisutnih novinara nije uočio moju zbunjenost i izgubljenost. Jednostavno, nisam bio svoj na svome, samo sam hteo da odem što brže i što dalje.
S druge strane nešto me je zadržavalo, neka teskoba, osećaj gubitka i poraza. Gde je moja ekipa? Da li je došlo do protokolarne greške pa su pogrešni ljudi stali iza pogrešnog ministra? Potražio sam pogledom organizatora, ali je on davao upute sledećem govorniku. Likovi koji su stajali iza mene su ostali na svom mestu. A mojih fanova nigde nije bilo.
Dakle, to je to. Uskoro ću biti bivši, šta god to značilo. A jutro je izgledalo tako obećavajuće. Obična lagana presica.