ISKUSTVENE NEDOUMICE
Zvonjenje me vraća u sadašnjost. Svaka kuća ima svoje zvuke, svoje navike. U određenom starosnom dobu, čovek se teško prilagođava.
Sedim za stolom. Stigla sam sinoć; putovala celi dan. Noćas oka nisam sklopila. Od premora, a možda i zbog ležaja. Čudila sam se pokojnoj majci, kada se žalila na nesanicu zbog promene ležaja. Neke se stvari shvate tek kada se dožive.
Odjednom, zvonjava; neobična, poput sirene. Cela kuća odzvanja. Telefon! Da se javim? Ne, ko zna – ko koga traži. Sinoć sam upoznala gazdu kuće, ali mu ni ime nisam upamtila. Porodica mu je odsutna, a i on je jutros otputovao. Ja sam došla da posetim kćerku, koja tu stanuje, i koja je, takođe, jutros rano otišla na posao. Zato sedim sama, u nepoznatoj kući; i čekam. A telefon neprekidno zvoni. A ko još, danas, zove preko fiksnog telefona!? Ljudi se lepo pronalaze putem mobilnih uređaja. Zato su oni i izmišljeni. Na ulici, u autobusu, u prodavnici, u školi, u vece-u! Niko se ne odvaja od mobilnog. A može biti i dobra kamuflaža za one, što razgovaraju sami sa sobom.
Setila sam se, kako mi se jednom ispraznila baterija na mobilnom telefonu, a imala sam jaku potrebu da nekome, baš tog trenutka ispričam nešto važno. Prislonila sam mobilni na obraz, i započela priču. Sita sam se napričala po ulici, držeći mobilni na obrazu; nisam se osećala neprijatno. Naprotiv, ulila mi je euforiju ta mala prevara. Mada, ni sama ne znam, koga sam zapravo prevarila.
Zvonjenje me vraća u sadašnjost. Svaka kuća ima svoje zvuke, svoje navike. U određenom starosnom dobu, čovek se teško prilagođava. Možda naši stari, zbog toga nisu napuštali svoja ognjišta. Jedva čekam da se vratim na svoje.
A kćerku, svakako čujem preko mobilnog, kad god poželim.