U TVOJE RUKE PREDAJEM DUH SVOJ
Naša telesna smrt će otkriti gde naše srce uistinu počiva. Na ovaj ili onaj način, svako od nas će umreti. Svi ćemo postati prah zemaljski.
Kao hrišćani, mi smo se kroz tajinstvenu smrt u krštenju zavetovali da živimo podižući krst, umirući za sebe i živeći za druge. Svi, međutim, znamo da čak i ako život koji smo počeli da živimo na ovaj način jeste život samoga Boga, božanski i večan, mi ćemo ipak i dalje umirati telesno.
Ovo je zaista svojevrsni paradoks našeg sadašnjeg života. Uhvaćeni smo u ono što bih mogao da opišem samo kao prvo lice jednine. Na kraju dana, jedino što mogu da kažem jeste: da li sam danas stalno umirao za sebe? I dalje sam ja taj koji deluje. Međutim, učeći kako da svakodnevno umirem za sebe, podižući svoj krst i živeći za druge, kada dođe do moje stvarne telesne smrti, moći ću da kažem: u Tvoje ruke predajem duh svoj. Naučiću da ostavim sve što me veže za ovaj svet, i onda ću počivati u Bogu. I zapravo tada, i samo tada, postaću „glina“ u Njegovim rukama, jer iako govorimo da je Bog na početku uzeo prah zemaljski (Post 2, 7), ja prah zemaljski nikada nisam bio. Ali ću postati zemlja svojom smrću. A onda, kada ja prestanem da delujem, Bog konačno može da bude Tvorac i da me oblikuje u živo ljudsko biće, kao što kažemo u večernjem psalmu:
„Kad im oduzmeš dah njihov oni nestaju i u prah se svoj vraćaju. Kada im pošalješ Duha Tvoga, opet se izgrađuju i tako obnavljaš lice zemlje“ (Ps 103, 29- 30).
Krećemo se, dakle, od daha ka Duhu, i kroz smrt, do svog konačnog stvaranja. U Svetom pismu, pokret je uvek od smrti ka životu: „Gospod umrtvljuje i oživljuje, spušta u ad i izvlači“ (1 Sam 2, 6).
Kroz našu smrt mi konačno uviđamo pravu prirodu naše slabosti i time istovremeno saznajemo da se sila Božja u nemoći pokazuje savršenom. Prestajemo sa nastojanjem da „stvaramo“ sebe same, i umesto toga postajemo prah zemaljski u rukama Tvorca, „glina“ koju On oblikuje u plot, sa srcem od ploti (sada kada su naša srca od kamena slomljena), da bi nastalo živo ljudsko biće, biće koje sveti Irinej naziva „slava Božja“.
Štaviše, naša telesna smrt će otkriti gde naše srce uistinu počiva. Ako smo u ovom životu naučili da volimo Boga i da živimo onako kako nam je Hristos pokazao da božanski život jeste, moći ćemo da umremo u miru i počinemo u Njegovim rukama, i da uđemo u večni život.
Ako, s druge strane, naše srce počiva u ovom svetu – u našem imetku, novcu, našoj slici o nama samima, i tako redom – onda možemo biti apsolutno sigurni da će naša smrt biti bolna pošto će biti odvajanje od svega što volimo.
Na ovaj ili onaj način, svako od nas će umreti. Svi ćemo postati prah zemaljski.
Jedino suštinsko pitanje jeste da li smo tokom ovog života naučili kako da postanemo meka i obradiva glina u rukama Božjim, razbijajući svoja srca od kamena da bi mogli da dobijemo srce od ploti, milosrdno i ljubavno. Ili smo, naprotiv, očvrsnuli sebe toliko da nismo ništa do krte i isušene gline koja nije nizašta.