ZANATLIJA PREDVODNIK
Gligorije Vozarović je bio prijatelj sa Vukom Karadžićem, Dimitrijem Davidovićem, Simom Milutinovićem, Joakimom Vujićem…
Gligorije Gliša Vozarović (1790-1848) bio je prvi srpski knjigovezac, knjižar i izdavač u tadašnjoj Kneževini Srbiji.
Zanat je od 1825. do 1827. godine učio u Beogradu, kod poznatog knjigovezničkog majstora Franca Hermana, a usavršio kod čuvenog Karla Hesingera.
Po povratku Srbiju 1827. godine, nastanio se u Beogradu i otvorio prvu knjižarsku radnju u kneževini Srbiji. Kada je počela da radi tipografija, Vozarović je 1832. postao i prvi srpski izdavač. Sve do 1834. bio je i jedini knjigovezac u kneževini Srbiji, pa se smatra da je povezivao sve knjige štampane u kneževoj štampariji.
Prva lokacija njegove knjižare bila je u kući jedne udovice, uz Ećim-Tominu kafanu (danas je tu kafana „Znak pitanja“). Njegova knjižara bila je i mesto gde se okupljala tadašnja inteligencija i odakle je širila svoj kulturni uticaj.
Vozarović je bio u prijateljskim odnosima sa Vukom Karadžićem, Dimitrijem Davidovićem, Jovanom Hadžićem, Aleksom Simićem, Simom Milutinovićem, Joakimom Vujićem. U tim druženjima začeta je ideja o osnivanju Narodne biblioteke koja se po osnivanju 15. februara 1832. prvobitno i nalazila u njegovom stanu, potom u njegovoj kući, a onda u Starom zdanju, dok nije preneta u Ministarstvo prosvete, gde je proglašena prvo za „Praviteljstvenu“, a kasnije za Narodnu biblioteku. Ona se smatra pretečom današnje Biblioteke grada Beograda i Narodne biblioteke Srbije.
Gligorije Vozarović je na sopstvenom placu na Vračaru, na mestu na kome je smatrao da su spaljene mošti Svetog Save, 1847. godine postavio veliki drveni krst – Vozarev krst, koji se danas smatra prvim javnim spomenikom u Beogradu. Po tome je i ceo kraj dobio današnji naziv Crveni krst.
Prvi posao i sukob s knezom Milošem
Jedan od prvih poslova koje je Vozarović dobio u Beogradu bilo je povezivanje jevanđelja koje je knez Miloš Obrenović dobio na poklon od knezova Petra Lazarevića i Stefana Pazarca.
Pošto je jevanđelje bilo povezano, Vozarević je 6. februara 1831. godine napisao knezu Petru Lazareviću sledeće: „Izvolite primite ovo evangelie koje ste mi dali da ga obnovim i ukrasim, sasvim gotovo i ukrašeno. I koštuje 14 talira, za koje Vas ponizno molim da mi gledate novac što skorije dati, jer moram da pošaljem novce koje za zlato, koje za kožu ovi dana u Budim, po trgovcima koji polaze sad u Peštu“.
Knez Miloš je dobio jevanđelje zajedno sa pismom i odmah odgovorio knezu Petru: „S pismom Vašim od 7-og t.m. (tekućeg meseca), primio sam evangelie poslato mi zajedno sa kontom od knjigovesca Gligorija, predato Vam. Zašto Vi pogodili niste s njim pošto će on evangelie vezati? Zaista niti ćete Vi niti on dobiti ikada koliko ištete, budući da je opomenuta cena sasvim besprilična. A knjigovescu kažite i to, da ako misli i u napredak nepriličnu cenu za svoj posao prepisati, neka još i sada dućan svoj zatvori“.
Vozarović i knez Miloš Obrenović su, izgleda, ipak našli zajednički jezik, budući da ga je knez lično izabrao da ukoriči i poveže Sretenjski ustav, koji se i dan-danas u istom povezu čuva u Arhivu Srbije.
Smrt
Gligorije Vozarović je preminuo januara 1848. u Beogradu.
Bio je sahranjen u na starom tašmajdanskom groblju, kod današnje Crkve svetog Marka i u blizini svog kuma Sime Milutinovića Sarajlije.
Spomenik mu je podigla supruga Sara sa kojom nije imao dece.
Međutim, prilikom preseljenja ovog groblja njegova humka je zametnuta i do sada se nije otkrilo gde mu je grob.