BESEDA PATRIJARHA
Nikada da ne dozvolimo da se udaljimo od Hrista, od Crkve i od sebe, toliko da se ne možemo Njemu vratiti.
Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Porfirija održana 12. maja 2024. na svetoj Liturgiji povodom slave crkve Svetog Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi u Beogradu.
– Gospod je vaistinu pobedio smrt, vaistinu je Gospod nama darovao život i vaistinu se potvrdila Njegova prevečna ljubav u odnosu na stvorenje svoje, u odnosu na nas ljude. Vaisitnu se potvrdio Njegov prevečni plan a to je da je čovek ikona Božja i da je stvoren ne za smrt, nego za život i to život u izobilju, za život večni, ne život kao prosto i puko vegetiranje ili biološka egzistencija. Biološku egzistenciju može imati bilo ko i ima je čitav animalni svet, ali slika i prilika Božja jeste samo čovek. Naravno, Gospod ljubavi nadzire čitavu svoju tvorevinu i svaka tvar ima svoje mesto, svoj smisao, svoje naznačenje i svoj cilj, ali Gospod je ustrojio da sve što je stvoreno, čitava tvorevina, ide ka cilju koji je Gospod naznačio, a to je večnost sa čovekom i kroz čoveka. Zato će i reći apostol Pavle da čitava tvar uzdiše za autentičnim ljudima, autentičnim čovekom, a taj autentički čovek otkriven je nama u ličnosti bogočoveka Hrista. I evo on, autentični čovek, Logos Božji, Sin Božji, sišao je u ad, razorio okove smrti i otvorio vrata i put u Carstvo nebesko svakome od nas. Taj put ima svoj koren i svoj početak ovde i sada i njime ovde i sada živimo ne po svojim silama i snagama već po ljubavi Božjoj i po blagodati Njegovoj.
Stvoreni smo da budemo, jednom rečju, sveti. A šta znači biti svetitelj Božji? To znači celim bićem živeti Hristom, vaskrslim Hristom, tajnom pobede života nad smrću, tajnom Carstva nebeskog ovde i sada. Svetitelj Božji nije nekakvo posebno i specijalno nadčovečansko biće. Nije nikakav specijalni posebni gorostas koji je izvan ovog sveta. Svetitelj Božji nije ni izmišljen. On nije mitološka ličnost, nije čovek sa nadljudskim snagama i veštinama. Svako je pozvan da bude svetitelj i svako je sveti po meri učešća u svetlosti Božjoj. Zato apostol Pavle, kada se obraća Korinćanima pišući im poslanice, uvek kaže svetima u tom i tom gradu, svetima u tom i tom hramu, svetoj toj i toj evharistijskoj liturgijskoj zajednici. Svetitelj Božji je sveti svetošću Božjom, svetošću Hristovom, a svetost Hristova otkriva se u svakom čoveku po meri otvorenosti čovekove u odnosu na tajnu Hrista, na tajnu života u Hristu. Naravno da svako od nas, sabirajući se u hramu Božjem, bar ponekad na trenutak oseti radost i blagodat svetosti Hristove, a to je onda i naše učešće u toj svetosti Njegovoj. U tom trenutku i mi smo sveti. To je ono po čemu apostol Pavle prepoznaje svetost u svim hrišćanima. Naravno, sveti smo Svetim Telom i Krvlju Hristovom onda kada se pričešćujemo.
Međutim, postoje među nama i oni koji čitavim svojim bićem, i umom, i srcem, i telom, žive neprestano Hristom, jedamput i za svagda se opredeljuju za Njega i Njegovi su oduvek i zauvek. To su svetitelji Božji. Takav među svetima jeste i Sveti Vasilije Ostroški, kome neka je milost i slava, kome je posvećen ovaj hram, kome smo posvećeni i mi koji se sabiramo u ovaj hram, a preko njega i Hristu. Od najranije detinjstva samo je Hristos bio onaj koji je ispunjuje njegovo srce. I od najranijeg njegovog detinjstva Hristos određuje svaku njegovu misao, njegovu reč, njegovu emociju, njegov postupak, čitav njegov život. Otišao je u manastir u svojoj jedanaestoj godini i tu je stasavao u molitvi i podvigu, u sticanju bogočovečanskih vrlina koje se jednom rečju mogu nazvati ljubav, ljubav čitavim bićem prema Bogu, ali i prema svim ljudima, pa čak i onima koji su ga gonili, koji ga nisu razumeli, koji su ga klevetali, koji su ga odbacivali, ljubav čak i prema neprijateljima.
Stasavao je u svešteno-manastirskim obiteljima, u Zavali i Tvrdošu. Postao je najpre đakon, pa jeromonah, boravio je u Svetoj Gori, išao do Rusije, ali je na kraju u Pećkoj Patrijaršiji izabran i hirotonisan za Episkopa hercegovačkog. Došavši u Hercegovinu, poučavao je narod, sabirao ga u hramu Božjem, krepio ga, podržavao, vaspitavao u Hristu, učio o veri Hristovoj. Govorio je neprestano, ali svojim životom je potvrđivao Hrista. Neprijatelja Crkve je bilo i onda, a ima ih uvek, ima ih i danas i biće ih. Neprijatelji Crkve su sebe tako opredelili u odnosu na Crkvu i na Hrista, ali oni nisu neprijatelji u podvigu naše molitve i u podvigu molitve Svetog Vasilija Ostroškog za njih. I za njih se molio, kao što se i mi danas molimo za takve da ih Gospod probudi i obrati i privede sebi, jer i oni su Ikone Božje i pozvani su da budu braća naša.
Sveti Vasilije je imao, pored mnogih pojedinačnih neprijatelja, i neprijatelje u dubrovačkoj biskupiji koja je tada sprovodila uniju, tj. na sve moguće načine, pa i na silu, prevodila pravoslavne u tuđu veru, u latinsku veru. S druge strane, to je bilo doba turskog ropstva, pa je i tu valjalo svedočiti Hrista i okupljati narod. U svakom slučaju, pod spoljašnjim pritiscima, Sveti Vasilije se povukao pod Ostrog, u pećinu, gde je svetlio svetlošću Hristovom kao grad koji na gori stoji, ali i provodio život u suzama pokajanja. Zamislite: čist i nedostižan svojim životom za nas, a opet prolivao suze pokajanja! Jer, pokajanje je neprestalno preobražavanje i uzrastanje u Hristu. Pokajanje je neprestano prosvećivanje, a ne kivljenje i besplodno samoosuđivanje sebe. Pokajanje je gledanje u lice Hristovo neprestano i prosvećivanje Njim i radovanje Njim. Pokajanje je radosna tuga. Gledajući Svetog Vasilija Ostroškog u pokajanju, u molitvi, u postu i u sticanju svake vrline, Gospod je video Svetitelja kao svoj prečisti sasud i ispunio ga blagodaću Duha Svetog tako da i posle njegovog upokojenja, on proslavlja Hrista, a Gospod Hristos proslavlja njega. I svi mi to znamo, jer njegove netljene mošti nalaze se pod manastirom Ostrog. Nalaze se u pećini. I hiljade i hiljade, i stotine hiljada ljudi mu pritiče, često i ne znajući šta da očekuje. Često i ne očekujući ništa, ali samo osećajući potrebu da priđe, pokloni se Svetom Vasiliju, poklanja se preko njega i Hristu, celivajući ga i prizivajući njegovo zastupništvo i njegove molitive da bude uz duše onih koji mu prilaze. Mnogi osećajući nedoumice, mnogi osećajući probleme, mnogi bolujući od teških bolesti, telesnih ali i dubokih duhovnih, pritiču mu i nema onog koji nije dobio nekakav blagoslov samo njemu znan. Naravno, mnogi blagoslovi koje je delio Sveti Vasilije Ostroški onima koji mu dolaze postaju vidljivi i svima nama. Dešavaju se čuda zbog vere Svetog Vasilija i zbog vere onih koji pritiču tamo iz ljubavi u odnosu na Svetog Vasilija i iz ljubavi u odnosu na Hrista.
Mnogi odlaze sa nedoumicama pitajući se da li je to zaista tako, da li Sveti Vasilije zaista može pomoći. Mnogi imaju kolebljivu veru, kao što smo danas čitali u Jevanđelju na Tominu nedelju, o Svetom apostolu Tomi, gde se vaskrsli Gospod javlja svojim apostolima sabranima. Javlja se, kako kaže Sveti apostol Pavle u svojoj poslanici Korinćanima, Dvanaestorici iako nije bilo dvanaest apostola, jer Juda je otpao. Ali Dvanaestorica jesu simvol punoće Crkve i time Sveti apostol Pavle hoće da pokaže da se vaskrsli Gospod Isus Hristos javlja u sabranju crkvenom, u Crkvi. Ne javlja se pojedinačno. Apostol Toma koji je bio udaljen, nije bio onog trenutka kada se javio vaskrsli Gospod ostalim apostolima. Bio je izvan, imao je sumnju. Nije, međutim, raskinuo svoju vezu sa Dvanaestoricom, tj. sa Crkvom, sa punoćom sabranja, tako da kada je došao, iako je bio sumnjičav, kada je zatražio da vidi rane Hristove i kada mu je Gospod to pokazao, on je poverovao. U crkvenim pesmama ova sumnja apostola Tome se naziva blagoslovenom sumnjom. Zašto? Zato što je sumnja izraz njegove potrebe za vaskrslim Hristom! To je izraz njegove čežnje za Bogom, za Hristom, i zato mu se Gospod otkriva. Crkveni pesnik hvali traganje za Hristom, hvali traženje vaskrslog Hrista, potvrđujući da je moguće i racionalno da tragamo za njim, da hoćemo dokaz, ali nas vodi dubljem traganju, traganju srca. Dobro je da tražimo dokaze, ali nije dobro da ih apsolutizujemo, nego valja iz racionalnog skočiti u duhovno, tamo gde se oplođuje racio i logika, tamo gde govori srce, gde govori ljubav, gde govori vera koja je šira od nebesa i obuhvata čitavog čoveka, čitavo ljudsko biće.
Svi mi krećemo se između neverja i vere, često sumnjamo, često padamo, često i odstupamo, često se bunimo i gunđamo protiv volje Božje i promisla Njegovog. Međutim, nemojmo nikada otpasti od Crkve! Nemojmo se toliko udaljiti od Crkve da se ne možemo vratiti, jer kao što se javio Dvanaestorici – i tu jeste u vekove vekova i do kraja sveta – tako je i sada. Ma koliko se udaljili, baš kao i apostol Toma, vratimo se! Isto kao i apostol Petar koji se odrekao, ali nije se odrekao tako da je apsolutizovao i jedamput za svagda proglasio svoje odlučenje. I nije se jedamput za svagda udaljio apostol Toma i jedamput za svagda ostao veran svojoj sumnji, nego je – izgovarajući reči jevanđelske: Verujem, Gospode, pomozi mome neverju – ostao u Crkvi.
Dakle, ma koliko nam slaba bila vera, ma koliko imali sumnje, ma koliko i grešili, nemojmo zaboraviti da je Gospod naš u Crkvi, da je tu blagodat Njegova, da je tu On, da je tu spasenje. Zato, braćo i sestre, ugledajući se na Svetog Vasilija Ostroškog, celivajući njegove mošti, njegovu svetinju, zamolimo i njega da se zajedno sa nama vaskrslom Gospodu Isusu Hristu uvek obraća i da nam nikada ne dozvoli da se udaljimo od Hrista, od Crkve i od sebe toliko da se ne možemo Njemu vratiti, nego da se vraćajući se sebi vraćamo Njemu, Jednom u Trojici Bogu, Ocu i Sinu i Svetom Duhu, i sada i uvek i u vekove vekova, amin.