BARD SRPSKOG GLUMIŠTA
Danilo Bata Stojković je sve uloge gradio temeljno i strpljivo, sa puno detalja. Uvek je imao svom liku nešto da doda, zbog čega je tvrdio da se nikada nije zasitio nijedne svoje uloge.
Nezaboravnim ulogama koje je u pozorištu i na filmu Danilo Bata Stojković podario publici, zaslužio je poziciju jedne od najsjajnijih zvezda glumačkog neba.
U monografiji Zvezdara teatra, a povodom 25. godišnjice tog beogradskog pozorišta, u kom je Bata Stojković ostvario niz sjajnih uloga, stoje fragmenti razgovora sa ovim velikanom koje je vodio dramski pisac i reditelj Dušan Kovačević.
Inače, velika scena ovog teatra od 2011. godine nosi Batino ime. On je na tim daskama bio Sava Odžačar u „Klaustrofobičnoj komediji“, Luka Laban u „Profesionalcu“, Vasilije u „Urnebesnoj tragediji“, odigrao je tri lika u predstavi „Lari Tompson-tragedija jedne mladosti“.
Ovako je Danilo Bata Stojković govorio o glumi, koju je poistovećivao sa svojim životom.
Posao
Neki kažu: Odigram jednu predstavu pet puta, i više mi se ne igra. Meni se tek igra kad igram dvestotu! Samo mislim na tristotu! Kažu: kako ti nije dosadno? Kako – dosadno! Pa, stalno ima posla oko uloge. To je kao kad imaš stan, pa ga jedanput počistiš i kažeš: dovoljno je za ceo život! A prašina što popada, a što hoće da zarđa, a što mu treba novi detalj, a što mu treba ponekad cveće… Ej, pa to je sve isto i s jednom ulogom! Svaki put joj fali ponešto. Kad dobro odigram predstavu, ja ne mogu da zaspim celu noć. Kad igram loše, po mom nekom ubeđenju, odmah zaspim – da zaboravim. Mada me sutradan to kljuca.
Radost
Imam užasnu odgovornost kad god igram. I napravim sebi veče kao da igram prvi put. Uvek igram sa radošću kao da mi je prvi put. Ili kao da još nisam dovršio ulogu. Nikad se nisam zasitio nijedne dobre moje uloge. Nikad me ništa nije mrzelo da uradim na sceni. Ni danas me ne mrzi. Da li ću počistiti scenu, ili da li ću uneti cveće na scenu, za mene je to bilo uvek podjednako važno. Teško onome kome je teško da čisti scenu, a vrlo lako da iznosi cveće! Gluma, to je moj život. To je svrha moga života. Ne razumem kad kažu: on kao pisac i kao čovek, on kao glumac i kao čovek… Pa, kakva je to podela! Ja to ne razumem.
Rečenica
Da me pitaš da ti kažem neki citat iz uloge, ne bih mogao. Moram da budem u ulozi, pa da se setim. Ja u svakodnevnom govoru – to moji prijatelji znaju – nikada ne citiram tekst koji sam rekao na sceni. Mogu da kažem rečenicu… Tvrdim da uvek igram jednu rečenicu u komadu. Jednu jedinu. Sve ostalo što se dešava, to su pritoke komada, te jedne rečenice. Izdvojim uvek rečenicu zbog koje igram ulogu, koja je stožer, noseći direk građevine. Brzo je pronađem – ako je pronađem. Ili me neka naoko sporedna stvar na nju navede, slučajna.