PARAMETRI VITALNOSTI
Dugovečni ljudi, koji su doživeli najmanje 100. rođendan, imali su niže vrednosti tri faktora, i to od šezdesete godine pa nadalje.
Stogodišnjaci, koji su se nekada smatrali retkim, postali su uobičajena pojava. Dugovečni su najbrže rastuća demografska grupa svetske populacije, sa brojevima koji se otprilike udvostručuju svakih deset godina od 1970-ih.
Platon i Aristotel su raspravljali o starenju i tajnama dugog i zdravog života pre više od 2.300 godina, a ova misterija nikada nije prestala da bude relevantna.
Naučnici nastavljaju da detaljno proučavaju kako genetske predispozicije i brojni faktori koji određuju životni stil pojedinca međusobno deluju.
Do sada su studije o stogodišnjacima bile uglavnom male i fokusirane na odabranu grupu, a mnoge su, na primer, isključivale stogodišnjake koji žive u staračkim domovima.
Ali nedavna studija objavljena u GeroScience otkrila je neke uobičajene biomarkere kod ljudi koji žive posle 90 godina, uključujući nivoe holesterola i glukoze.
Kako piše Conversation, profili biomarkera mereni tokom života upoređivani su kada su u pitanju ekstremno dugovečni ljudi i njihovi vršnjaci kraćeg veka.
Istraživanje je obuhvatilo podatke od 44.000 Šveđana koji su bili podvrgnuti zdravstvenoj proceni u dobi od 64 do 99 godina. Učesnici su potom praćeni kroz podatke iz švedskog registra do 35. godine. Od ovih ljudi, 1224 ili 2,7 odsto živelo je 100 godina. Većina, skoro 85 odsto, stogodišnjaka bile su žene.
Studija je uključila 12 biomarkera na bazi krvi koji se odnose na upalu, metabolizam, funkciju jetre i bubrega, potencijalnu pothranjenost i anemiju. Sve navedeno se, naime, u prethodnim istraživanjima odnosilo na starenje ili mortalitet.
Biomarker povezan sa upalom bila je mokraćna kiselina – otpadni proizvod u telu uzrokovan varenjem određene hrane. Markeri koji se odnose na metabolički status i funkciju (holesterol i glukoza), kao i oni koji se odnose na funkciju jetre, kao što su alanin aminotransferaza (Alat), aspartat aminotransferaza (Asat), albumin, gama-glutamil transferaza (GGT), alkalna fosfataza (Alp ) i laktat dehidrogenaze (LD).
Pored toga, istraživači su pogledali kreatinin, koji je povezan sa funkcijom bubrega, i gvožđe i ukupni kapacitet vezivanja gvožđa (TIBC), koji je povezan sa anemijom. Albumin, biomarker vezan za ishranu, takođe je istražen.
Utvrđeno je da su oni koji su doživeli svoj 100. rođendan imali niže nivoe glukoze, kreatinina i mokraćne kiseline od 60-ih godina, pa nadalje. Iako se srednje vrednosti većine biomarkera nisu značajno razlikovale između stogodišnjaka i mlađih, stogodišnjaci su retko pokazivali ekstremno visoke ili niske vrednosti.
„Kada su u pitanju biomarkeri povezani sa verovatnoćom dostizanja 100 godina, otkrili smo da svi osim dva (alatin i albumin) od 12 biomarkera pokazuju povezanost sa verovatnoćom dostizanja toliko godina. To je bilo evidentno i nakon što smo uzeli u obzir starost, pol i opterećenje bolesti“, rekli su naučnici.
Oni su dodali da su“ ljudi sa najnižim nivoima ukupnog holesterola i gvožđa imali su manje šanse da dostignu 100 godina u poređenju sa onima sa višim nivoima, a ljudi sa višim nivoima glukoze, kreatinina, mokraćne kiseline i markera funkcije jetre takođe su imali smanjene šanse da postanu stogodišnjaci.“
„Čak i ako su razlike koje smo otkrili prilično male, one ukazuju na potencijalnu vezu između metaboličkog zdravlja, ishrane i izuzetne dugovečnosti. Međutim, studija ne dozvoljava nikakve zaključke o tome koji su faktori životnog stila ili geni odgovorni za vrednosti biomarkera“, rekli su oni.
Međutim, razumno je misliti da faktori kao što su ishrana i unos alkohola igraju značajnu ulogu u dugovečnosti.
„Ipak, slučajnost verovatno ima ulogu u dostizanju duboke starosti. Ali činjenica da se razlike u biomarkerima mogu videti mnogo pre smrti ukazuje na to da geni i način života takođe mogu da imaju svoju ulogu u tome, zaključuje studija.
Izvor: N1