KAPA
On je stario a kapa se dobro držala. I ko zna dokle bi ta kapa trajala da se jednog dana, posle dugih zuckanja ne obistiniše priče o ratu.
Ta kapa nije imala svoje posebno ime. I da li je postojala još koja ovakve izrade i kroja, to niko ne bi mogao reći. Teča je nosio i leti i zimi. Gde ju je i kako nabavio, niko nije znao. Čak je i vreme zaboravljeno kad se prvi put s njom pojavio. Prosto, navikli smo na nju i ako bi je kojim slučajem neka druga zamenila, bilo bi, valja verovati, čudno i smešno.
Za sve mu ta kapa služila. Njom je prenosio jaja iz gnezda do kuće i blago pridržavao karličastom šakom. Voleo je da popruži voće. Nabere i punu kapu spusti ispred nas kad posedamo kraj bunara ispod duda. Grabimo plodove a on zadovoljan.
Jednom smo pili vode iz nje. Zavezao i zapetljao kapu za kraj poduže motke, spustio u bunar i izvukao punu. Napili smo se i nastavili kosidbu. Tom kapom, sećamo se, donosio je goluždrave ptice što ih leti nalazio u žbunju na međama kad je kosio ili žnjeo. Posle je odvrkle i odnegovane vraćao u polje, opet u kapi. Lako i spretno se pentrao po drveću, žešće od mlađih i sa tankih savitljivih vrhova, vadio iz gnezda svračija jaja. Zubima držao kapu sve dok se ne bi svuljao.
Dešavalo se da neko jaje prsne i razlije se a on samo otrlja žućkastu sluz šakom ili gužvom trave i nabaci je na glavu kad nam razdeli plen. Postavljao je često vrške na reci i ulovljenu ribu istresao u kapu, pa su po nekoliko dana srebrnasto-sedefaste krljušti ostajale i svetlucale na ivici. Zobio je iz nje ovna da s jeseni bolje skače. U Savinom zabranu uhvatio je kapom veliku šarku, ubio kod vodenice i okačio na stari glog. Čudili se kad su videli kolika je i plašili se da ne sklizne sa bodljikavog stabla i krene ka bedemu odakle su je sa opreznošću i strahom posmatrali, spremni da strugnu čagljavim putem ili kroz trnovitu utrinu. Mnogi su prvih dana verovali kako se samo ukurvila i čeka da se neko približi, pa da šištavo zamigolji kroz travu. Ali ništa se nije dogodilo. Dani su prolazili a zmija se polako raspadala. Niko se ne zapita kako može kapu na glavu kad je u njoj nepomenica bila.
Rađala se unučad a komšije i rođaci treskali kapu iz sve snage. Ona odskakala a niko da je pocepa, iako su neki imali baš takvu želju. Znao je teča za pakosne namere ali još bolje poznavao svoju kapu, pa se samo smeškao i potuljeno žmirkao plavičastim, blagim očima. Mnogi iz sela odlazili i posle dužeg vremena navraćali. U početku se čudili trajanju tečine kape. Samo su po njoj znali da je baš to on jer i njega su godine stizale i neizbežno menjale. On je stario a kapa se dobro držala. I ko zna dokle bi ta kapa trajala da se jednog dana, posle dugih zuckanja ne obistiniše priče o ratu.
Svratili Nemci i u naše selo. Sa glavnog puta, oko podne, videli kuće na bregu i došli. Namršteni a radoznali, kretali se slobodno i tromo. Nisu se mnogo odmicali od kamiona. Pušili, pričali, smejali se i na prolećnoj prigrevici, oprljenih lica, nešto čekali. Tada je naišao teča. Nosio naramak deteline. Nije podizao glavu. Išao pravcem koji je odredio čim je izbio na put i opazio došljake. Kad se našao naspram kamiona i vojnika, mahnuo raširenom šakom prema kapi i posle takvog pozdrava istim korakom nastavio. Odmakao je nekoliko metara ali je začuo nerazumljive reči glasno izgovorene i to shvatio kao dozivanje. Ipak, produžio je i pritezao sirovu detelinu. Ponovio se glas oštriji i kričav. Tek da proveri šta li je to, okrenuo se na pola i video uperenu belu šaku. Tada je stao i sav se izvio. Primakao šaku i uperio ka svojim grudima da proveri zove li taj vojnik njega. Debeli feldfebel ružičasto-ćosavog lica još oštrije podiže glas i podbočen čekao je da teča brzo priđe. Zaustio nešto da kaže i usta mu ostala otvorena.
Teča je nosіo i pribirao svoj teret, mada je pomišljao da ga spusti kraj šanca. Polako, nogu pred nogu, prišao i samo malo podigao glavu. Učinilo mu se da ga bodu oštri pogledi sa oblih lica. Svi su čekali šta će feldfebel da izgovori. A on ništa nije rekao. Samo je ispružio ruku i sa dva prsta, vrhovіma, uhvatio kapu na izbočini gde je teme i podigao. Teča je razumeo šta to znači. Naglo je izvio svoju slobodnu ruku i odgurnuo feldfebelovu. Pritom je oštro sevnuo očima i malo stisnuo vilice. Nemac je izmahnuo desnom, teškom znojavom pesnicom, zasićenom vojničkim sapunom i udario teču posred lica. Zaneo se, ispustio gužvu tople deteline i mlitavo pao. Pokušao da se pridigne ali ga pretekli. Gacali nogama. Čizme su utanjale u stomak. Gruvali ga u grudi. Petama mleli ruke. Ritali u mošnice. Okrvavili mu lice. Kapu izgacali i uvaljali u blato. Izmenjali sočne stabljike deteline okovanim čizmama. Razjareni, upenjali se u sivozeleni kamion i otišli.
Ljudi su odmah dotrčali iz obližnjih kuća, okupili se i umivali ga. Jedva se oglašavali damari. Duvkao i samo što se nije ugasio. Brzo ga odneli kući da ne umre na sokaku. Preko neći izdrooljeno telo sasvim se umirilo.
Sutradan, opremljen za sahranu, imao je na glavi svoju kapu. Oprali je i uredili.