POD GRMOM DIVLJE KUPINE
Rađaju se ruže. Crn mesec lebdi nad rekom.
Divlje kupine splet vreža uz visoki brest se puže.
U ševaru leži srna. U sumraku srebrnom mekom
sluša ćukovu pesmu i gleda kako lako rađaju se divlje ruže.
Trag krvav tamni na travi duž uske jelenske staze
do njene ranjene noge vijugav, zmijolik seže.
I dok mesečina gorka i crna na reku polako kaplje,
drhtaj grčevit i težak grudi joj nejake steže.
Plaši se mlada srna jer u crnim odorama senke
u povorci neprekidnoj uz obod šume prolaze.
Vetar lahori lagano i ljuljuška kupinove vreže.
Osluškujući šumu u noći podigle su visoko glave
crne i bele čaplje.
Ćuk peva u dalekoj gori.
Srebrnim zvonom lagano reka šumori, šumori
i nežno ljuljuška gnezda u kojim spavaju liske,
trepere kao praporci sa srebrnih grana vrba
bisernih maca niske…
Spustila je glavu na travu, žedna je ranjena srna,
plaši je šuštanje reke i noć ko gavran crna.
Svici su oko nje popalili svoje malene sveće,
a mesec je zapalio na nebu zlatne nebeske leće.
U nekoj tuđoj gori svetlica za svetlicom seva,
a daleki nevidljivi ćuk peva li, peva, peva…
I dok pospani vetar kroz lišće divlje ruže
polagano se gnezdi i tananim krilima šuška,
iz modre rečne vode izroni belouška
i reče: – Ne boj se srno, ćuka ni zlotvora vuka,
ni hladne tmine mraka, ni ove tamne noći,
oslušni šta šapuće ti reka:- Brzo će jutro doći,
a ti ćeš draga da živiš i bićeš sretna do veka…