METAMORFOZA
Dok Darine štikle spolja odjekuju, naša se srca iskreno raduju, jer danas će drugoga da biju, danas će drugog da ubiju.
I kada bih prošlost promeniti smela, ne znam da l’ bih ikad nešto drugo htela.
Jer gospođa Dara ima puno para i veliku vilu u gotičkome stilu. U njenom zadnjem krilu ti stubovi stoje, i u početku, svi se od njih boje, ali čim se naviknu – vole ih k’o svoje.
Gospođa se Dara o nama dobro stara, daje nam što treba, svaka ovde cura ima svoje parče hleba.
Znate…
U radničkom kraju nije k’o u raju, tu muškarci piju, idu da se biju, tu deca nestaju, a žene varaju.
Ne znam sad više kako je počelo, iz mog sećanja svašta je nestalo, al’ kad ipak porazmislim malo – nešto je i ostalo.
Gospođa je Dara pred školom stajala i nas cure nežno zagledala. Sećam se da je bila tamo, toga se sećam samo, da me zvala „mala” i da se nasmejala. Sela sam u kola i za mnom osta škola.
A u vili behu lepo doterane žene, s dobrodošlicom su gledale u mene.
Tada Dara ciknu i nešto glasno viknu, potom me svukla i do krvi tukla, a onda me na kratkom lancu po toj sobi vukla. Njene lepe gošće veselo ustale, pa me po celom telu zdušno išibale.
Ne znam dalje šta je bilo, iz sećanja je isparilo. Samo jedno osećam, tek jednog se sećam. U kavezu gola drhturim od bola, ali znam da sve ovo nije stiglo ni do pola.
Nisam ovde sama, ima nas tu dosta, svakog dana neki kavez dobije svog gosta.
A gospođa Dara dolazi nam često. Pogleda nas nešto, te pažljivo bira koju će da dira, pa je gore vodi da se s njom provodi.
Sve droljice male krotko za njom idu, dobro su one znale čemu služi sečivo na zidu. Jer ako bi stale, jer ako bi pale, Darine bi ruke tu stvar dohvatale, pa kroz meso, pa kroz žile sekla bi ih dugo. Jao blagi Bože, jao moja tugo! Zar se i to može? Krv i creva već su na sve strane, a ljutita Dara nikako da stane. Umešna je Dara, pazi, pa se stara gde po telu reže, ne da im tek tako da u smrt joj beže.
Dok Darine štikle spolja odjekuju, naša se srca iskreno raduju, jer danas će drugoga da biju, danas će drugog da ubiju. Za trenutak samo, sve već dobro znamo ono što se gore sporo odvijalo. O vrištanju i pucanju biča, ovde dole se ne priča. Sve su ove male davno upoznale sve granice bola i poniženja, pa ono što ih čeka baš ništa ne menja.
U radničkom kraju nije mnogo bolje, nema tamo za dečicu volje.
Kroz rešetke sada te stubove gledam, znam da ću sudbini mirno da se predam.
Jer…
U nedeljne zore curice tu gore, lomače se pale za kučkice male.
I nedelje ove biće red na mene, a gledaće me Dara i sve te divne žene, nasmejane, ljubljene, voljene…