ČOVEK SA MOJE RАSKRSNICE
Možda je priča, slična ovoj mojoj, i vama poznata… Možda i vi imate svog „čuvara“ ulice… Raskrsnice?
Baš ovog poslednjeg dana leta ja bih da vam ispričam o neobičnom fenomenu iz mog kraja ― sa moje raskrsnice.
Nije ovo priča o uličnom policajcu kakvog se sećam iz vremena detinjstva dok se živelo u kući čije je dvorište izlazilo na (tada) glavnu ulicu. Doduše, volela bih da takvu sliku i danas vidim, posle decenija što prođoše. Nažalost, njih nema, (mada nam nove vlasti 2000-te obećaše), njih pravih čuvara našeg mira i domova i ulica naših.
Ali ostavimo to sada! Možda je priča, slična ovoj mojoj, i vama poznata… Možda i vi imate svog „čuvara“ ulice… Raskrsnice? Mesecima već, veći deo proleća i leto celo, on je tu kao relikvija neka. Pre bezimena senka Čoveka kakav je nekada, valjda, bio.
Odlazeći počesto iz Jagodine za Beograd, ili drugde, pri povratku bih uhvatila sebe kako pogledom tu osobu tražim, a volela bih da je ne ugledam. (To, naravno, posebno od momenta kad shvatih da on sve manje na nekog „uposlenog“, a sve više na čovekabeskućnika počinje da liči). A, kao za inat, uvek je, ponovo, bio tu i sve manje glumeći uposlenost… Pogleda sve praznijeg… Odela sve iznošenijeg.
U međuvremenu i asfalt je raskrsnica dobila, pomerene su mašine i one gomile ivičnjaka… Samo on, kao hodajuća senka, ostaje da nešto „pazi“ i „obilazi“. Zadnji je dan leta. Vetar se već preteći ustremljuje na drveće i cvetove posađene na raskrsnici koji precvetavaju i pate, a mrak se već mnogo ranije useljava u dvorišta i naše domove.
Danas ga opet, odlazeći u kupovinu, ugledah na raskrsnici. Ugledah i pretrnuh. Shvatih da dolazi „kraj predstave“. Neće više moći glumiti uposlenost. A već sada, pod okriljem mraka koji ranije pada, bacivši pogled sa terase, vidim obrise čoveka nagnutog nad kontejner. (Ima ih nekoliko tu, na „čuvanoj“ raskrsnici)
Možda će sopstvenu glad i zavarati uz pomoć kontejnera, ali da li će moći odglumiti da ima gde da prespava ako je već to ― ČOVEK BESKUĆNIK. I kome će to odglumiti kad i do sada nikome nije bilo bitno šta se s njim dalje, do jutra, dešava… I da li još po koja mrva dostojanstva u njemu obitava.
A mi, žitelji ovog naselja, da li bi mogli prepoznati dalju nameru i zamisao jednog čoveka koji iznova ostade, silom prirode, bez „posla“? Sudbinu jednu… A bio je tu uz nas… Vidljiv, a uglavnom nevidljiv… Samozvani „čuvar“ naše ulice… Čovek iz našeg kraja.