ZELENA ČOJA
Gajbe za sedenje, stočić od gajbe, a na stolu karton ofarban u zeleno, pod prstima “original” čoja.
“Vidi, vidi!” Začu se poznat glas k’o iz pakla, al’ odozgo, sa prozorčeta, iz koga se vidi podrum.
Sedamdesete godine prošlog veka, a mi u šestom osnovne, taman stasali za ozbiljne stvari. Tu smo nas trojica, tu su džeparci, tu su karte. Poker zove. Al’ gde se kockati. Stalno neko od naših matorih boravi u stanu ili su tu braća i sestre u koje poverenja nemamo. Nigde se k’o čovek osamiti. Ubismo se većajući i dođosmo do rešenja. Pravo mesto je podrum ispod stana jednog od pokeraša. Gajbe za sedenje, stočić od gajbe, a na stolu karton ofarban u zeleno, pod prstima “original” čoja.
Vrhunac koncentracije je prekinuo ćale od našeg domaćina. Provalio nas je. Mnogo smo se muvali oko njihovog podruma. Sva trojica pogledasmo u poznato lice iza prljavog stakla. Kakav je to pogled odozgo bio. Samo reče: “Polovina, kad te uhvatim, bićeš četvrtina.” To im bilo prezime (sa naglaskom na drugo o). Skočismo jedan preko drugog ka izlazu iz podruma i vratima ka drugoj strani zgrade. Uzan hodnik a velika gužva. Dohvatismo se dvorišta. Tutanj, na sve strane, bez dogovora, instiktivno i muški.
Ipak je “Polovče”, tako smo ga zvali, morao kad tad da se vrati kući. Par dana nije dolazio u školu. Bio je bolestan.