PROSLAVA SVETINJE U CRNOJ GORI
Povodom dve stotine godina od izgradnje crkve Polaganja rize Presvete Bogorodice u Bijeloj održana je Duhovna akademija.
U prisustvu brojnih vernika 15. jula je proslavljena slava crkve Polaganja rize Presvete Bogorodice u Bijeloj i dvestogodišnjica od izgradnje tog hrama. Tim povodom parohija bjeljsko-kruševička priredila trodnevni program.
Liturgiju je služio arhimandrit Pajsije, iguman Cetinjskog manastira i narečeni vikarni Episkop dioklijski, uz sasluženje lokalnog sveštenstva. U besedi je poručio da je Presveta Bogorodica ostavila rizu (pojas) kao zalog njenog večnog prebivanja na zemlji i njene neumorne pomoći.
„Pre svog upokojenja ovu časnu rizu čije polaganje slavimo, ona je dala jednoj pobožnoj ženi, a kasnije je ta žena drugoj i tako sve do petog veka. Onda u petom veku ta sveta riza je iz Galileje preneta u Konstatinopolj gde je dugo vremena lečio i prethodno u Galileji mnoge ljude i bolesnike. Tako su čuda nastavila da se dešavaju i u ovoj crkvi“, besedio je arhimandrit Pajsije.
Svi pravoslavni hramovi su, kako je kazao, ukrašeni lepim freskama, ikonama Presvete Bogorodice.
„Svaka ta ikona nastala je u znak blagodarnosti na neko čudo koje je neko primio od Presvete Bogorodice. Vremenom one su okićene mnogim drugim dragocenim predmetima. Kad vidite te predmete znajte da je svaki predmet simbol nekoga čuda ili nekog isceljenja Presvete Bogorodice. I ovaj sveti hram je podignut u slavu Njenu, znak blagodarnosti za Njenu pomoć. Danas slavi deset vekova u koja se utapa i dva veka postojanja ove novije crkve. Za sav taj period ljudi ovog kraja su prinosili svoje molitve i blagodarenja Bogu i Njegovoj Prečistoj Majci“, naveo je arhimandrit Pajsije.
Povodom dve stotine godina od izgradnje crkve Polaganja rize Presvete Bogorodice u Bijeloj održana je Duhovna akademija „Narod postoji od tačke do koje njegovo pamćenje (sećanje) doseže“.
Prof. Drago Šerović kazao je da ova 2024. godina je jubilarna za Bijeljane, dve stotine godina da imaju crkvu, da su je preci izgradili sebi i njihovim potomcima.
„U njenoj gradnji nema posebnog ktitora, izgradilo je opčestvo bjeljsko, kao što je napisano iznad ulaznih vrata. Kada narod gradi crkvu tada je u mestu mir i sloga, sabiranje i dogovor, a sve uz Božji blagoslov. Ova naša crkva je u stvari nadgradnja crkve iz desetog veka, što je zaključak istraživanja više naučnih radnika, a što je potvrđeno i u novije vreme. Iščitavajući ova istraživanja saznajemo da su do ovog zaključka došli proučavajući oblik i način gradnje sačuvane apside i fresaka“, podsetio je prof. Šerović.
Na akademiji na temu „Sačuvajmo sećanje“ besedio je prof. Igor Đurović i istakao da je kultura sećanja duboku ukorenjena u narodu.
„Kako je sećanje kvarljiva roba i kako se povremeno protiv sećanja vode borbe onda su ljudi počeli još od davnina da zapisuju sećanja. Naši prvi sačuvani pisani spomenici stari su više od hiljadu godina. Neki od najiteresantnijih su glagoljski, pisani na srpskom jeziku sačuvani u manastiru Svete Katarine na Sinaju. Reč je o Sinajskom psaltiru napisanog rukom grešnog Dimitrija za koga eminentni naučnici na osnovu određenih jezičkih karakteristika smatraju da je iz naših južnih krajeva, odnosno Zete, Primorja ili Hercegovine“, kazao je Đurović.
Najveći deo ranih pisanih dokumenata, a koji su sačuvani, kako je istakao Đurović, jeste religioznog karaktera.
„Svim istraživačima je jasno da je pre i posle Miroslavljevog jevanđelja morala postojati veoma bogata pisarska aktivnost. Nažalost malo toga danas imamo sačuvano u odnosu na to koliko je bilo napisano. Kako kaže Njegoš dokumenata se slabo kod nas nalazi jer po nedostatku hartije često puta i listovi svetih knjiga za fišeke su se upotrebljavali. Iz tih religioznih knjiga koje su sačuvane veoma su značajne posvete ili predgovori odnosno kratki autorski zapisi koji nastavljaju dilemu o tome ko smo i što smo. Gotovo svi ti uvodni delovi su i apeli na sećanje i pominjanje u molitvama. Pomenuo bi Osnivačku povelju Cetinjskog manastira, testament Đurđa Crnojevića koji, kako piše u njegovom latinskom sačuvanom prevodu, u originalu je pisan srpskim jezikom, zatim Zavetno pismo Svetog Vasilija Ostroškog… Posebno je meni jasna svojevrsna enciklopedija Vrhobrezički letopis iz 17. veka koga napisa monah Gavrilo iz manastira Svete Trojice, koji se seća Nemanjića i propasti carstva srpskog na Kosovu. Zapisuje monah Gavrilo pamćenje na biblijsku istoriju, istoriju evropskih dinastija, opisuje udaljene narode, pa čak i Eskime. Oko 1.300 pisanih rukopisa je nestalo u plamenu ondašnjih boraca protiv sećanja tokom bombardovanja Beograda i Narodne biblioteke u aprilskom ratu 1941. godine“, podsetio je Đurović.
U programu su učestvovali prof. dr Milica Bakrač, Srpsko pevačko društvo Svetosavnik iz Podgorice, pojac Marija Vidaković i polaznici škole veronauke. Voditeljka programa bila je Željka Čepić.
Izvor: Mitropolija.com