PASTIRSKI KOLAŽ
Nasmešiše se Pastirove oči, kad prepoznaše Pastiricu. Odluči, da više ne dere konje, da više ne juri ale.
Vekovima se Pastir borio sa čovekolikom aždahom, ne bi li je saterao u božje stado.
Kada je prošao kroz zamke, kada se ispunio detaljima duše, ugleda zamak koji je presecala sudbina. Onako usput, ugleda svemirsku igračicu, kako vrti svest oko malog prsta.
Sokolovi prhnuše, veverice skočiše, kad ga Pastirica zamota u kolo: zamkovito, ognjevito, uvežbano, navežbano, silovito, vedrovito i naravno, naokolo plavo.
Pastir ne bi bio pastir, da ne poskoči na drvenog konja. Čekali su ga oblaci, pa se lati uzda i kopalja. Ali ljubav upoznaje sebe i kada se ne prepoznaje. Ona se prepoznaje, kao da se nikada nije upoznala.
Uvek se budi na pola puta, kako bi drugu polovinu brže prešla.
Nasmešiše se Pastirove oči, kad prepoznaše Pastiricu. Odluči, da više ne dere konje, da više ne juri ale.
Došlo je vreme, da se privoli carstvu!
Sada je ljubav bila moguća. Sa jednom zamkom. U jednom zamku.
Ljubav je bila moguća. U jednom zamku. Sa jednom zamkom.