JEDINSTVENI TALENAT
Jukitaka Jamaguči ima izvanredno razvijeno nepce koje je profilisano decenijama svakodnevnog konzumiranja tunjevine. Naime, on svakog dana jede činiju tunjevine i pirinča i to čini skoro 40 godina.
Jukitaka Jamaguči (59), poznatiji kao „kralj tune“, jedan je od najpoznatijih japanskih ribara. Njegova stručnost i posvećenost umetnosti sečenja tunjevine učinili su ga legendom u industriji morskih plodova.
Ono što Jamagučija čini zaista izuzetnim su njegove jedinstvene sposobnosti i ekstremni nivo posvećenosti koji unosi u svoj zanat.
Jedna od Jamagučijevih najupečatljivijih veština je njegovo enciklopedijsko poznavanje tune. On može da identifikuje poreklo tune na osnovu samo jednog zalogaja, praveći razliku između atlantske tune (koja ima ukus haringe) i japanske tune (koja ima pomešan ukus morske alge, skuše, planktona i lignje).
Njegovo izvanredno nepce razvijeno je decenijama svakodnevnog konzumiranja tunjevine. Naime, on jede činiju tunjevine i pirinča dva puta dnevno i to čini skoro 40 godina.
Jamagučijeva radna etika nije ništa drugo do zapanjujuća. Obično spava samo tri sata noću, dok četiri sata provodi u „lakom snu“.
Njegov dan počinje u 2 sata i 30 minuta ujutro, a na pijacu stiže do 3 sata i 20 minuta. U pola šest svakog jutra startuje njegov radni dan na pijaci gde osteje do sredine popodneva, a zatim slede sastanci i večere koje često traju do kasno u noć.
Stručnost „kralja tune“ proteže se i dalje od puke degustacije i identifikacije ribe. Jukitaka Jamaguči je naučio napamet menije oko 1.000 restorana širom sveta, uključujući mnoge objekte sa Mišlenovim zvezdicama.
Ovo mu omogućava da prilagodi specifičnu tunjevinu potrebama svakog restorana. Zbog toga je i Jamagučijeva poslovna sposobnost podjednako impresivna. On godišnje proda desetine miliona dolara vrednosti u ribi, na čelu operacije koja uključuje veleprodaju morskih plodova, maloprodaju i restoranski posao.
Baza njegovih klijenata proteže se širom sveta, a on je postao pouzdan dobavljač za neke od najboljih svetskih suši objekata.
Jedan od vizuelno najupečatljivijih aspekata Jamagučijevog rada je njegova veština sa nožem koji se zove maguro bočo. Reč je o impresivno velikom nožu koji nalikuje maču, a koji se koristi za filetiranje tunjevine. Njegova preciznost i umeće u rukovanju ovim alatom postali su deo njegove ličnosti.
Ono što zaista izdvaja Jamaguchija je njegova nepokolebljiva posvećenost svom zanatu. On otelotvoruje japanski koncept šokunina – majstora koji teži savršenstvu kroz posvećenost svom poslu.
Njegova filozofija je jednostavna, ali veoma duboka: „Ako nešto voliš, naučićeš sam sebe. Ako ne voliš, drugi će te naučiti“.