OBRASCI SPAVANJA NOVOROĐENČETA
U nedavnoj studiji istraživači su ispitali koja je uloga sna u razvoju mozga pre i posle rođenja deteta i došli do određenih nalaza.
Napredna tehnologija sada omogućava istraživačima da mere neonatalne obrasce spavanja, kako bi ispitali koja je i kakva uloga sna u smislu razvoja mozga kod novorođenčeta.
Tokom prvih nekoliko dana života, zdrava novorođenčad uglavnom spavaju, pri čemu se oko 50 odsto ovog sna smatra aktivnim snom. Do jednog meseca života, ukupno vreme spavanja se sastoji od 12-15 sati svakog dana, pri čemu aktivan san još uvek čini 50-80 procenata ciklusa spavanja odojčadi.
Između tri i pet meseci starosti, aktivni i tihi san postepeno se zamenjuju brzim pokretom očiju (REM san) i ne-REM spavanjem. Do godinu dana, procenat aktivnog sna se postepeno smanjuje na manje od 50 odsto i na kraju prelazi u tihi san.
Ove promene u ponašanju spavanja mogu se primetiti u kortikalnoj aktivnosti merene putem elektroencefalograma (EEG), pri čemu se obrasci spavanja pojavljuju sve jasnije kako odojčad stari.
Uloga sna u razvoju mozga fetusa i novorođenčadi
Modeli glodara u studiji pokazali su da je spontana aktivnost povezana sa aktivnim snom od suštinskog značaja za organizaciju kore i razvoj talamokortikalne povezanosti. Slično, spontani prolazni procesi aktivnosti, koji takođe uspostavljaju talamokortikalne senzorne puteve i kortiko-kortikalne veze, primećeni su u ljudskim EEG-ovima kod nedonoščadi između 24. i 33. nedelje gestacije.
Kod pacova, sazrevanje mozga se poklapa sa terminom novorođenčadi 10 dana nakon rođenja, pri čemu su spontani prolazni procesi aktivnosti primećeni u ranom snu i trzaji koji preovladavaju u prve dve nedelje života. Ovi trzaji, koji potiču iz crvenog jezgra (dela srednjeg mozga), prate nervne puteve do kičmene moždine, malog mozga, talamusa i korteksa, podržavajući somatosenzorni i motorički razvoj.
Ova zapažanja in vivo su potvrđena u studijama na ljudima, gde su kvalitet i kvantitet endogeno generisanih pokreta kod fetusa i nedonoščadi i novorođenčadi bili povezani sa bihevioralnim i neurološkim razvojem. Štaviše, viši spontani prolazni procesi aktivnosti često koreliraju veće zapremine mozga kod nedonoščadi.
Kako se arhitektura spavanja menja tokom ranog neurorazvoja
Uloga sna prilagođava se promenljivim razvojnim potrebama tokom različitih faza života. Kao rezultat toga, arhitektura spavanja, uključujući količinu i obrazac trzanja kod fetusa, takođe se menja.
Rani neurorazvoj je takođe povezan sa različitim nivoima gama-aminobuterne kiseline (GABA), koja je primarni inhibitorni neurotransmiter unutar centralnog nervnog sistema. Tokom ovog perioda dolazi do ‘GABA pomeranja’, tokom kojeg aktivacija GABA receptora u ranom razvoju dovodi do depolarizacije.
Ekscitacija neurona nakon promene GABA ključna je za različite prenatalne neurorazvojne procese, uključujući spontanu aktivnost, formiranje sinapse i premijelinizaciju. Nakon toga, GABA prelazi na hiperpolarizujući efekat, tokom kojeg neurotransmiter olakšava inhibitorne aktivnosti potrebne za prilagođavanje fetalnog mozga za specifične potrebe nakon rođenja.
Čini se da su obrasci spavanja posebno važni pre promene GABA, dok su budna aktivnost i egzogena senzorna stimulacija važniji nakon promene GABA. Prema tome, nedonoščad rođena pre GABA smene ne smeju biti izložena preteranoj senzornoj stimulaciji tokom budnog stanja, jer ove aktivnosti mogu poremetiti tekuće neurorazvojne procese i razvoj ključnih moždanih struktura.
Kako san utiče na neonatalnu bolest?
Prevremeni porođaj remeti obrasce spavanja, što utiče na neurorazvoj. Određeni faktori kao što su izloženost nezrelom nervnom sistemu i komorbiditeti menjaju arhitekturu spavanja, čime se smanjuje tihi san, a povećava aktivni san.
Štaviše, neurološke povrede poput hipoksično-ishemične encefalopatije mogu pogoršati cikluse spavanja i buđenja, što na sličan način dovodi do manje tihog i više aktivnog sna. Isto tako, zdravstveni uslovi kao što je cerebralna paraliza povećavaju asimetriju aktivnosti spavanja i ukupne poremećaje sna.
Neurodiverzni poremećaji poput poremećaja spektra autizma takođe doprinose problemima sa spavanjem, sa nejasnim uzročno-posledičnim vezama. Respiratorni problemi kao što je bronhopulmonalna displazija otežavaju probleme sa kvalitetom sna kroz opstruktivnu apneju u snu, koja može uticati na kratkoročni i dugoročni neurorazvoj.
Stoga je rešavanje ovih složenih interakcija ključno za razvoj efikasnih ranih intervencija za bebe sa visokim rizikom.
Trenutni izazovi i buduća istraživanja
Poboljšanje kvaliteta sna kod nedonoščadi je ključno za neurorazvojne ishode. Međutim, ostaje nejasno da li san direktno utiče na razvoj ili odražava neurorazvojni status. Stoga su potrebna dalja kontrolisana ispitivanja da bi se procenili neuroprotektivni efekti poboljšanog kvaliteta sna.
Tehnološki napredak omogućio je kontinuirano i nenametljivo praćenje faza spavanja. Ipak, potrebna su dodatna istraživanja da bi se identifikovali optimalni modaliteti za pouzdanu i validnu procenu sna.
Definisanje „spavanja dobrog kvaliteta“ uključuje balansiranje neurobioloških potreba mozga u razvoju sa faktorima životne sredine. Stoga je kritično razumevanje kako senzorna stimulacija utiče na san, od akustičnih stimulansa do muzičke terapije. Od suštinskog je značaja personalizovanje intervencija higijene spavanja na osnovu razvojnih faza, osnovnih stanja i porodične dinamike u bolničkim i kućnim uslovima.