TITULA I POČAST
Dvorski fotografi su imali ekskluzivnu privilegiju da beleže važne događaje i svečanosti koji su se odvijali u kraljevskim krugovima, a njihove fotografije imale su veliki uticaj na percepciju javnosti o znamenitim ličnostima tog doba.
Poput drugih evropskih zemalja, i Srbija je imala instituciju zvanu „dvorski fotografi“, koji su radili za kraljevsku porodicu i time stekli posebna priznanja i počasti.
Titulu „knjaževskog srbskog fotografa“ prvi je dobio Anastas Stojanović, a zatim je 1876. tu titulu poneo i Nikola Štokman, potom i Petar Jovanović koji je imao svoj atelje u Novom Sadu do 1872. godine.
Nakon njega, prestižnu titulu „dvorski fotograf“, ali sada kraljevski, dobio je Lazar Lecter iz Temišvara, koji je oko 1870. otvorio atelje u Beogradu, a kasnije je sa svojim sinovima otvorio i filijalu u Nišu. Nikola Lekić iz Pančeva takođe je dobio titulu „dvorski fotograf“, kao i Vasa Danilović, koji je preuzeo atelje Petra Jovanovića.
Pred kraj 19. veka, Milan Jovanović je stekao titulu dvorskog fotografa Obrenovića i zadržao ju je i nakon promene dinastije.
U unutrašnjosti Srbije, pored Petra Aranđelovića u Nišu, titulu dvorskog fotografa imao je i fotograf Milan L. Lazarević u Valjevu. Ovi dvorski fotografi su se isticali visokim kvalitetom svoga rada i izuzetnom veštinom u „portretisanju srpske onovremene elite“. Njihove fotografije su bile tražene i cenjene u visokim društvenim krugovima.
Dvorski fotografi su imali ekskluzivnu privilegiju da beleže važne događaje i svečanosti koji su se odvijali u kraljevskim krugovima: ceremonije primanja zvanica, venčanja, krštenja i druga važna dešavanja iz života kraljevske porodice. Time su njihove fotografije postale deo značajnih istorijskih dokumenata kao svedočanstva tog vremena.
Pored rada za kraljevsku porodicu, dvorski fotografi su bili angažovani i na portretisanju visokih državnih zvaničnika, oficira, sveštenika, profesora, umetnika, naučnika i drugih prominentnih ličnosti toga doba. Njihove fotografije su predstavljale prikaz društvene elite u različitim situacijama i imale su veliki uticaj na percepciju javnosti o tim ličnostima.
Dvorski fotografi su se isticali i svojom tehničkom veštinom i inovacijama na polju fotografije. Koristili su najnoviju opremu i tehnike snimanja kako bi postigli optimalne rezultate.
A luksuzni i najmoderniji rekviziti kojima su opremili svoje ateljee stvorili su odgovarajući ambijent za fotografisanje.
Međutim, nisu svi dvorski fotografi bili izuzetni.
Kako piše istoričar srpske fotografije Goran Malić, „zapanjuje nedostatak kriterijuma u dobijanju zvanja „dvorski“ koji je pored visokog društvenog statusa donosio i veliku materijalnu korist“. Tako su, po Maliću, i neki sasvim osrednji majstori poneli titulu „dvorski“, dok su neki kudikamo značajniji fotografi zaobiđeni. Tako je niški fotograf Petar Aranđelović, značajan dokumentarista narodnog života, sudeći po rekvizitima imao u ateljeu „tipično provincijski likovno nedozreli duh“, Milan L. Lazarević iz Valjeva „stvara građanske portrete koji su u poređenju sa radovima drugih srpskih fotografa zastrašujuće neinventivni“.
Nisu samo dvorski fotografi imali ekskluzivno pravo na izradu kraljevskih portreta. Mnogo manje poznatih fotografa i štampara umnožavalo je kraljevske portrete i tako sebi obezbeđivalo solidne prihode. Prema Maliću, jedan portret mladog kralja Milana reprodukovao je i izdao fotograf Đoka Kraljevački, a portret kraljice Natalije presnimio je M. Mihailović Handžarlija…
Ovaj ekskluzivni status dvorskih fotografa omogućavao im je da ostvare uspešne karijere i steknu priznanje u fotografskoj branši. Njihov rad je ostavio trajni pečat u srpskoj fotografiji i doprineo razvoju i promociji ove umetnosti u Srbiji.
Fotografije dvorskih fotografa predstavljaju i danas dragoceni deo kulturne baštine Srbije. One svedoče o bogatoj istoriji i kulturi naše zemlje i stoga se čuvaju kao važan deo nacionalnog nasleđa.
Iz monografije „Srpski dvorski fotografi (1839-1918)“