PUTNIK NAMERNIK
To su bili najduža noć i najteži dani u mom životu. Dušu sam isplakao na suze u januaru 1947. godine…
Pred samu zimsku noć banuo je u našu kuću nezvan gost, putnik namernik. Predstavio se kao radnik koji se vraća sa prinudnog rada pa je svratio da nam prenese pozdrave od naših koji su tamo bili. Malo je mucao i bio od onih „što nigde ne gledaju, a sve pogađaju“.
Sutradan se taj nepoznati čovek pojavio u školi. Učitelj ga je predstavio: „Ovo je čuveni Panto Perović, šef Udbe u Kolašinu“!
Jedva sam čekao da dođem iz škole i ispričam ko nam je bio sinoćni gost. Bio sam blizu kuće kad me Panto na obližnjoj okuci pristigao, uhvatio za rame i rekao: „Kaži majci da je čekam na ovom ledinku, iznad puta“!
Potrčao sam, plačući, i čim sam utrčao u kuću zakocenio sam se i jedva izgrcao majci šta joj je Panto poručio.
Ona me smirivala, da to nije ništa i da će se brzo vratiti.
Kad se vratila, počela je da se sprema za put i oblači sve najlepše što je imala.
Crni kostim na kojem je bio mali džep ukrašen monogramom izvezenim istobojnim koncem kojim su optočeni i rukavi i reveri. U svetu bez ukrasa i šara ništa čarobnije nisam video.
Na bradi je imala mali izbledeli okrugli ožiljak, poput žiga, koji se utiskuje na zlato da se zna da je pravo. Kad se ubradila, ličila je na živu ikonu.
Panto ju je sprovodio u zatvor tek sutradan, ali nije dozvolio da tu noć prenoći u svojoj kući nego negde u selu. Sutradan zorom putovala je s Pantom ceo dugi dan preko Rovaca i Morače do zatvora u Kolašinu.
To su bili najduža noć i najteži dani u mom životu. Dušu sam isplakao na suze u januaru 1947. godine. I posle toliko godina teško je to bez suza opisivati.
Majka Zorka je odnekud u zatvoru imala olovku i dva velika lista papira i na njima počela da se razgovara sa svojom decom koja su ostala u Veljem Dubokom.
Iz knjige „Majka Zorka“