OD SVETOG SAVE DO NAŠIH DANA
Odreći se oca i majke, voleti Hrista više od bilo čega na svetu ne znači prezreti i odbaciti ono što je svoje, već naprotiv!
Beseda Patrijarha srpskog Porfirija izgovorena 6. jula ove godine na svetoj Liturgiji u crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Bratuncu.
Braćo i sestre, sa verom u Boga sabrali smo se danas na ovu svetu Liturgiju u mnogostradalnom Bratuncu, u predivnom kraju, u Dabrobosanskoj mitropoliji, ali u krajevima i u mestima koja su nekada bila deo drevne Mitropolije zvorničko-srebreničke, koji imaju svoj koren i svoj početak još u 13. veku. Ta Mitropolija zvorničko-srebrenička se protezala se sve do Užica pokazujući na taj način, kao i mnoge druge mitropolije, eparhije i Crkve uostalom, da u Crkvi i u njenoj prirodi ne postoje granice koje mogu da podele suštinu i da je Crkva jedna i jedinstvena. Zato smo se mi, braćo i sestre, sabrali na svetoj Liturgiji koja je po preimućstvu projava Crkve kao jedinstva, jedinstva vernog naroda sa Bogom, ali i jedinstva među sobom. I upravo taj pečat i tu osobinu, ili bolje reči, taj izraz svoje suštine i naš narod kao Crkva od kad zna za sebe nosi i živi tom suštinom i kuca tim otkucajima.
Naš narod od kad zna za sebe, od kad je svestan sebe i od kad broji svoju istoriju koju znamo danas, u Svetom Savi se opredelio jedamput za svagda za ono što se zove Crkvom i pravoslavnom verom. Od Svetog Save do naših dana pravoslavna vera je oblikovala i izgrađivala ono što jesmo, uobličila nas je onakve kakve mi sebe poznajemo, ali i onakvima kakvima nas znaju drugi narodi i čitav svet. Od Svetog Save do danas naš narod je poneo pečat Hristov ili ono na šta nas sam Gospod poziva u današnjem Jevanđelju – krst Njegov. U Svetom Savi mi smo slobodno i dobrovoljno poslušali reč Hristovu, uzeli krst Njegov i pošli za Njim. Od Svetog Save smo počeli, a kroz vekove – projavljujući to svoje opredeljenje neprestano kroz mnoštvo svetitelja Božjih, kroz kneza Lazara, despota Stefana u čiju despotovinu su se ubrajali i ovi krajevi, kroz mnoge podvižnike i svetitelje, kroz askete i mučenike, kroz prepodobne i svete sveštenike, kroz mnogobrojne podvižnike u našem narodu – projavljujemo i potvrđujemo da je krst Hristov ono što je naš znak, naše ime i prezime, i da smo jedno ne u jedinstvu koje se realizuje na mnoštvu i makar dobrih ideja i ideologija od ovog sveta, nego da neraskidivo jedinstvo imamo upravo i samo sabirajući se na svetoj Liturgiji i da jedinstvo ostvarujemo, realizujemo, projavljujemo i potvrđujemo samo kroz Hrista i pravoslavnu veru. Zato smo jedno, braćo i sestre, ne samo onda kada živimo u okvirima određenih i jednih granica, nego gde god da se nalazimo. Gde god da jesmo pravoslavni, gde god da je Hristos naše opredeljenje mi potvrđujemo jedno i jedinstveno pripadanje svetosavskom pravoslavnom srpskom narodu, a Hristos je ta spona i karika koja nas spaja u jedno.
Danas smo čuli u Jevanđelju da Gospod kaže: Ko hoće da ide za mnom neka uzme krst svoj i pođe za mnom, i dodaje da ko hoće da spase dušu svoju bez Njega ne može je spasiti. Ako da i sebe i sve ono što ima, ako se raspe na krstu Hristovom, taj ne samo da se spasava nego zadobija i stiče istinski i pravi smisao i suštinu svog postojanja ovde i sada. Šta znači, braćo i sestre, uzeti krst svoj i poći za Hristom? To ne znači ništa drugo nego činiti baš ono što pomenusmo, što je učinio Sveti Sava i put koji nam je ostavio slediti. To znači uzeti Jevanđelje Hristovo za pravilo svog života, za program svog života. To znači opredeliti se za sistem vrednosti koje nam ostavlja Gospod Hristos, opredeliti se za sistem vrednosti koji je zapisan u Jevanđelju Njegovom, a to znači pre svega razumeti ono na šta nas podseća Gospod na drugom mestu, a govoreći o istom, da ko hoće da spase dušu svoju bez Njega, da ko voli oca ili majku više nego Njega, da ko voli više sebe nego Njega – taj je izgubljen, taj ne može steći mir, radost, istinsku lepotu, suštinu i smisao postojanja ovde i sada. Međutim, onaj koji se opredeli za Hrista – zadobija sve! Odreći se oca i majke, voleti Hrista više od bilo čega na svetu ne znači prezreti i odbaciti ono što je svoje, već naprotiv! To znači zadobiti brata, sestru, prijatelja i rođaka na istinski i pravi način. To znači uspostaviti zajednicu i jedinstvo sa bližnjim kroz Hrista, a onda ta zajednica i jedinstvo postaju neraskidivi i ovde imaju svoju snagu, ovde imaju svoj smisao i lepotu, ali sve to zadobija punoću i produžuje ne naprosto biološko trajanje, nego produžuje punoću u Carstvu Božjem i u večnosti.
Zato, braćo i sestre, znamo šta znači uzeti krst Hristov. Znamo da uzeti krst Hristov i poći za Njim znači opredeliti se za Njegove vrednosti, za Njegovo Jevanđelje; znači ponekad biti smetnja onima koji bi hteli sebe da nametnu kao pravilo; znači biti prepreka za ostvarivanje ciljeva onih koji bi hteli da se njima poklonimo i da usvojimo njihove sisteme vrednosti; znači usvojiti sistem vrednosti u kojem čovek ne znači ono što smo mi naučili, u kojem čovek ne znači ono što mi znamo da jeste čovek; znači, dakle, biti smetnja svima onima koji ne prihvataju volju Božju za zakon života, koji neće Hrista za pravilo života, nego hoće razne ideje i ideologije koje neretko dehumanizuju čoveka – dakle, dehumanizuju i nas – uzeti za pravilo života i nametnuti svima i svakome milom ili silom. Ako ne milom, onda izmišljati i pronalaziti razne metode koje bi se mogle prihvatiti kao da se ne prepozna da tu nema Hrista, pa kada i to ne prolazi, onda nije strana ni sila, nije strano nametanje na silu.
Mi, braćo i sestre, zato što smo se slobodno opredelili za Hrista, poštujemo slobodu svačiju. Veru u Hrista i u Jevanđelje Njegovo, budući da se On nikome ne nameće, ne možemo ali i nećemo – iako znamo da je u Njemu istina, punoća, mir i radost – da namećemo bilo kome. Međutim, ni na koji način, ni milom, ni silom, ne možemo se odreći Hrista, tj. svoje pravoslavne vere, a to ništa drugo ne znači nego odreći se sebe i svoga, znajući da sve što smo dobili i što imamo jeste dar Božji, da bismo umnožavali taj dar međusobno, da bismo bili zdraviji, normalniji, ispravniji i Bogu miliji, a onda samim tim mogli bez kompleksa i predrasuda da budemo otvoreni i za druge, da ih prihvatamo u njihovom opredeljenju i njihovoj slobodi i da u svemu onome što je dobro u njima i kod njih može da obogati nas, a u isto vreme da i mi možemo da obogatimo njih.
Zato, braćo i sestre, sabrani ovde na ovoj svetoj Liturgiji, pomolimo se Bogu da uvek budemo u svemu što do nas stoji jedno sa Hristom, ali i jedno međusobno, nedozvoljavajući da nikakve granice od ovog sveta – veštačke, neispravne, neretko i nepravedne – mogu biti nešto što je distanca među nama, nego da uvek u molitvi, u svemu što je dobro i u svemu što je vrlina, sledeći Hristu budemo Crkva Njegova i tako kao jedan i jedinstven pravoslavni narod slavimo jednim ustima, jednim umom i jednim srcem Njega, Jednog u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetog Duha, sada uvek i u vekove vekova, amin.