PREUZEO NAŠU PRIRODU
Ovaploćenje nije bilo čin čekanja čovekovog pokajanja, već akcija samožrtvene ljubavi.
Ovaploćenje Sina Božijeg svedoči o preizobilnoj ljubavi Boga prema nama.
Bog Otac je odlučio da i Sina svoga pošalje nama, da postane potpuni čovek, kako bi nas vratio u zajednicu ljubavi sa Njim, i kako bi nam opet dao šansu da živimo večno. Ljubav Boga Oca, kao najboljeg roditelja, ogleda se u tome što nam On neprestano oprašta.
„Ta ljubav je pošla za čovekom koji je okrenuo leđa Bogu“, govori vladika šumadijski Jovan. Koliko god puta da Bogu okrenemo leđa i odemo od Njega, On nas svejedno strpljivo čeka da mu se vratimo.
Čin ovaploćenja, dugo iščekivan od naroda Božijeg i dugo najavljivan od proroka, nije bio čin čekanja čovekovog pokajanja, već akcija i to akcija samožrtvene ljubavi. Bog kao apsolutno slobodno biće, može da unizi sebe toliko, da postane jedan od svojih stvorenja, a to opet čini, jer samo kroz takvo Njegovo uniženje, a istovremeno, uzvišenje stvorene čovečanske prirode, a time i prirode uopšte, priroda može ponovo da postoji večno, sada kao deo Bogočoveka Hrista, ovaploćenog Sina Božijeg. Priroda kroz Novog Adama Bogu odgovara sa „da“, i napokon pristaje na ono za šta je naznačena od početka, a to je život u zajednici ljubavi sa Bogom.
Sin Božiji na sebe je preuzeo čovečansku prirodu i postao potpuni čovek, čovek sa svim potrebama koje i ostali ljudi imaju, ali nam je istovremeno pokazao da nije priroda ta koja upravlja čovekom, već ličnost. To je pokazao time što je preuzeo sve ljudsko osim greha. „Sjedinivši u sebi Boga i čoveka, Gospod Hristos je obnovio ikonu Božiju u čoveku. Celog života svog na zemlji on je samo to i radio: išao od čoveka do čoveka, od grešnika do grešnika, i božanskom dobrotom svojom pronalazio i obnavljao u njima, istrulelu od greha, ikonu Božiju.“