SATIRA
Poput mača oštrom političkom satirom bavio se Vladimir Bulatović Vib (1931-1994), pa je takav i ovaj njegov „Ovan“. Svaka sličnost sa realnom situacijom je više nego namerna.
Među ovcama živeo ovan zaljubljen u sebe. Tom rogatom uobraženku nisi ništa mogao da saopštiš. Sagovornike je prekidao u govoru sa:
– Znam, znam…
Tako su mu jednom rekli da će biti ovan predvodnik, ovan avangarda. Pitali su ga:
– Znaš li šta je to?
– Znam, znam. Kako ja kao ovan ne bih znao šta je ovangarda? Bez mog imena ne bi bilo ovangarde.
– Ne kaže se ovangarda, već avangarda. Ili bolje rečeno ovan koji prednjači.
– Znam, znam. Ja idem napred i zvonim. Ovce slušaju i idu za mnom.
– Nije tu važna zvonjava. Treba da budeš živi primer.
– Znam, znam. Dok god sam živ, ja sam primer, živi primer.
– Osvrni se ponekad. Pogledaj u ovce. Oslušni šta bleje.
– Znam, znam – reče ovan i ode među ovce da ih povede za sobom.
Evo ih idu. Ispred svih, ne osvrćući se, ovan prednjači i zvoni. Doduše, ovce su se uveče žalile da se ovan predvodnik prilično udaljio. Jedva su čule zvonjavu. Na to ovan reče:
– Znam, znam. To je lako. Okačiću sebi veće zvono.
Sutradan se već više udaljio od stada.
I tako se on sve više udaljavao a zvona su bila sve veća.
Jednog jutra ovce, kao i obično, nisu videle ovna ali su čule zvonjavu. Krenuše kako im uši kazuju. Zvono je bilo sve glasnije. Neke se ovce čak obradovaše da će videti ovna. Ali kad su izišle na čistinu ugledaše crveno zvono kako se besomučno klati.
Uzalud su ovce po pašnjacima tražile svoga ovna predvodnika. Kasnije su čule kako se priča da gluv i izgubljen luta poljima. Za njim ponekad, privučeni zvonjavom, idu sitni glodari.