PROPOVED ILARIONA ALFEJEVA
Postavši čovek, Bog je čovečanstvu pokazao pravi lik čovečji. U licu Hrista, ovaploćenog Boga, mi vidimo Čoveka u apsolutnom smislu reči.
Čuli smo priču jevanđeliste o Gospodnjem isceljenju raslabljenog, koji je u iščekivanju čuda trideset osam godina ležao u Siloamskoj banji. Kada mu je Isus prišao i upitao ga: „Hoćeš li zdrav da budeš?“, on mu odgovori: „Gospode, čovjeka nemam, da me spusti u banju kada se uzburka voda“ (Jovan 5, 6-7).
„Nemam čoveka“ – to su reči koje je Gospod čuo od raslabljenog. U ovim rečima izraženi su bol, tuga, sva bezmerna dubina njegove patnje i usamljenosti. Tragedija raslabljenog bila je u tome što za trideset osam godina svog života nije sreo čoveka – onoga koji bi bio sposoban da sa njim podeli njegovu patnju, da na sebe preuzme makar i deo njegove nemoći. Dakle, moguće je proživeti trideset osam godina – i ostati usamljen. Moguće je proživeti ceo život – i ne sresti čoveka.
Nekada je filozof Diogen hodao gradski ulicama danju, držeći u rukama upaljeni fenjer i govorio: „Tražim čoveka.“ Ta izreka antičkog filozofa ostala je u ljudskom sećanju kao simbol toga, da je ponekad teško među stotinama, hiljadama, milionima, sada već milijardama ljudi koji naseljavaju zemlju, sresti pravog čoveka.
Ali, desi li se susret sa pravim čovekom, kakvo je to čudo! Gospod je prišao raslabljenom i otkrio se kao prvi istinski čovek koga je ovaj sreo. U Njegovom licu raslabljeni je našao onoga koji mu je celog života nedostajao, onoga za kojim je celog života čeznuo, koga je celog života čekao. Kako je govorio sveti Grigorije Bogoslov: tražio si čoveka, a našao si i čoveka i Boga.
Postavši čovek, Bog je čovečanstvu pokazao pravi lik čovekov. U licu Hrista, ovaploćenog Boga, mi vidimo Čoveka u apsolutnom smislu reči – onoga Čoveka, Koji je tu, sa nama, čak i ako bi bili ostavljeni od svih ljudi…
Ponekad, našavši se u beznadežnim okolnostima, mi tražimo pomoć od ljudi, ali je ne nalazimo. I kada su iscrpljene sve naše mogućnosti, kada gubimo i poslednju nadu, kada ruke bespomoćno klonu iznenada u pomoć dolazi Hristos, i mi shvatamo: evo Onoga Koga je naša duša uvek tražila, za Kojim je čeznula iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu.
Savremeno čovečanstvo nije samo obezboženo, ono je obeščovečeno. Nečoveštvo, ravnodušnost prema patnji drugih, nespremnost da se pomogne, poveri, izađe u susret, egocentrizam i egoizam, uistinu dobijaju vaseljensku dimenziju. U pustinji savremenog sveta sve je teže sresti čoveka. Mnogi gube volju za životom zbog nesavladive usamljenosti i tuge koje nema ko da im olakša, koje nemaju sa kime da podele.
U II veku sveti Teofil Aleksandrijski, polemišući sa mnogobošcem, pisao je: „Ti kažeš: pokaži mi tvoga Boga. A ja ti odgovaram: prvo mi pokaži tvog čoveka i onda možeš videti mog Boga.“ Mi ne možemo videti Boga, dok ne dostignemo pravu meru čovečijeg uzrasta. Ne možemo se zvati hrišćanima, dok ne postanemo pravi ljudi.
A sada da razmislimo zašto pored nas uvek postoje raslabljeni – fizički ili duhovno – kojima su naša pomoć i podrška potrebni. Da li smo spremni da im priđemo? Da li smo spremni da im posvetimo naše vreme, da sa njima podelimo naš život? Ako ne, onda smo hrišćani samo po imenu, a ne po delima. Pravi hrišćanin je onaj ko je spreman, po Spasiteljovoj reči, da život svoj položi za prijatelje svoje (Jovan 15, 13). Upravo takav je bio sam Hristos – On nije zažalio svoj život radi nas i pokazao nam je šta je to pravi Čovek.
Ponekad kažu, hrišćanstvo je suviše uzvišeno, Božije zapovesti su suviše teške, Jevanđelje od nas mnogo traži. U samoj suštini, od svakoga od nas traži se samo jedno – biti čovek. Ako si čovek u punom smislu te reči, ti si hrišćanin; ako nisi dostojan da se nazoveš čovekom, znači, još nisi sazreo kao hrišćanin…
Iz knjige „Čovečji lik Boga. Propovedi“ Ilariona Alfejeva