LEPOTA JEDNOSTAVNOSTI
Lepota se dalje širi u krošnjama drveća i nabubrelim pupoljcima. Sleti tu i koja pčelica da odmori umorna krila.
Kako dodirnuti ledeni breg, sesti na njegov vrh i osetiti prostranstvo mora i neba. Tu gde izmaglica reže crtu, širina duše nađe svoj spokoj.
Duboko je ispod ledenog brega, ne nazire se kraj. Tako se i duša otvara. Otvara se kao cvetna livada posuta kapima rose, kao roj raznobojnih leptira, koji upotpunjuju šarenilo.
Lepota se dalje širi u krošnjama drveća i nabubrelim pupoljcima. Sleti tu i koja pčelica da odmori umorna krila. Izdužene pruge njenog tela hvataju odraz sunca i greju svetlu pozadinu. Čuje se žubor reke gde se preko kamenčića prelivaju bistre kapi, praveći sedefno-modro plavetnilo.
Lepotu pejzaža upotpunjuje melodični poj ptica i skakutanje dugorepe riđe veverice. Njena hitrina, kao i preslatko prevrtanje na leđa, pokazujući mekani glatki trbuh, poseban je doživljaj za oko posmatrača.
Šta više duša da poželi!
Sve je naizgled tu, a ipak skriveno i nedokučivo.
Takva je i ljubav. Široka, snažna, jaka – imaš je ili nemaš. Ne polovi se, ne daje u delovima, već se širi kao prolećni vetar. I daje sebe celu. Nemaju svi tu širinu, hteli bi, ali se plaše. Plaše se sebe, svoje ljubavi, načina kako će je dati i kako će je drugi prihvatiti.
Ne treba se ničega bojati, jer jednostavnost rađa samo jednostavnost. Poenta je u tome.
Ko razume, shvatiće…