DŽENTLMEN
A sve vam ovo pričam da bih vam objasnio kako sam se uklopio u novi kraj, tad kad smo se doselili. Pa kažem vam, prvih godinu dana teško.
Kad smo se doselili u novi kraj, nisam bio oduševljen.
To je na Dorćolu, ispod Bajlonijeve pijace. Jedna ulica odmah ispod. Mislim, okej je što smo u prizemlju i što imamo veliko dvorište iza zgrade, ali opet, stari kraj je stari kraj. Mene niko nije pitao, ali dobro.
Noću izlazim sam. To je neki prećutni dogovor sa Žikom. E da, on se zove Žika, žena mu je Anči, a dete se zove Dunja. Nisu im neka imena, ali okej su ekipa, ne žalim se, a mala mi je najslađa, mada je i ona ponekad dosadna. Dakle, ne bune se kad izlazim noću. Kroz prozor u dvorište, iz dvorišta kroz ulaz druge zgrade koja se ne zaključava na ulicu, a onda kud me noge nose. U prvo vreme kad smo došli ovamo, svako veče išao sam u stari kraj. Gledao sam da me ne zaborave, čuvao sam tamo šta je moje, ali nije isto kad živiš negde i kad ne živiš. Postalo je sve teže, a i neki novi klinci su se pojavili, pa sam batalio to, mnogo mi je bilo, klinci ovde, klinci onde, i na kraju sam se posvetio novom kraju.
Ovde je više fensi ekipa, ima dosta retrivera, i pit bulova, ima dva šnaucera, i uopšte, fin svet. U prvo vreme uopšte se nismo slagali, da se tako izrazim. I to jedno godinu dana. Prvo što sam uradio kad sam izašao na ulicu bilo je, normalno, da se pobijem s prvim na koga sam naleteo. Tu nema mnogo da se misli, to pas koji drži do sebe mora da uradi. Nije to bila neka ozbiljna tuča, nego tek da počne da se priča. Ne sećam se ni s kim je to bilo. Ali se sećam da sam na livadicama kod pumpe u Francuskoj startovao najbolju ženku u kraju. Mađarska vižla, bombonica, neviđeno je izgledala, s nosem u oblacima, sve kako treba. Mahala je repićem, namerno piškila sto puta meni ispred nosa i sve kao gledala preko ulice, negde u daljinu. A kako joj se približim, ona njena gazdarica počne da prigovara Žiki. Kao nemojte, molim vas, i to sve. Sad ja, kao, nisam vižla pa to nije u redu, kao zbog toga ne možemo da se njuškamo malo. To uopšte nisam razumeo, ali sam zapamtio gde vižla živi i čim je malo omekšala stav, noću smo imali divne trenutke. Ja na ulici, ona na terasi. Mada ne mogu da kažem da se par puta nismo dohvatili i po livadicama, ali valjda ne očekujete od mene da se sad uvlačim u detalje. To da nisam džentlmen, pa i da vam kažem nešto.
A sve vam ovo pričam da bih vam objasnio kako sam se uklopio u novi kraj, tad kad smo se doselili. Pa kažem vam, prvih godinu dana teško. Dok sam ih sve upoznao, dok sam se sa svakim pristojnim tipom pobio i dok su sve gospođice shvatile ko im je došao u kraj i da više ništa neće biti isto, to je bilo dosta posla. Najviše problema sam imao s jednim od tih šnaucera, sa jednim pitom i dva mešanca. Mislim, oni su ozbiljni momci i morali smo da se razumemo ko je ko. Svi smo dosta iskrvarili u tim pregovorima, ali na kraju smo uspostavili uzajamno poštovanje, ali se ne družimo mnogo. Uglavnom se izbegavamo jer nikom nije više do tuče, a opet, nije zgodno da tek tako prođemo jedan pored drugog, ne ide to.
S gospođicama nisam imao nikakvih problema. Ja imam dva pristupa. Ili surovo ignorišem i ponašam se žestoko šmekerski, onako kao za sebe, ili sam u fazonu pevaću ti pesmu, mala, samo reci koju. I tu nema greške, ako nije jedno, onda je drugo, ali rezultat je uvek isti, ulazimo u intimne odnose u najkraćem roku. Može to vama da zvuči ovako ili onako, ali vi ste ljudi, a ja sam pas, da ne zaboravimo to, i nemojte da vas više podsećam.
Posle tih godinu dana stvari su nekako legle. Svi se znamo, izgrizao sam i izljubio svoje mesto u hijerarhiji, Dunja raste, mislim da je Anči opet trudna i tako, sve je okej.
Odlomak iz knjige „Pas“