NEMAM VIŠE VREMENA
Nemam više vremena da se ljutim na drage ljude, jer ću se i ovako odljutiti kako već sutra. Od nebitnih se bez reči samo oparam, i nije me briga šta misle
Ove godine sam napunila šezdeset godina. Ozbiljna cifra. Svikla sam se, da sebe stavljam na začelje kolone, jer svoje najbliže uvek stavljam ispred sebe.
Nerado sebi priznajem da sam umorna od takvog života. Volim ja sve moje, nije ih teško voleti, dobri su ljudi, ali je ponekad teško sa njima živeti. Vreme mi brže prolazi nego ranije. Mnogo što šta uskraćujem sebi i nepotrebno, jer to tako treba. Sve više dolazim u situaciju, da umesto da se družim sa ljudima koji mi prijaju, ja drugujem sa tišinom, jer mi je ona najsigurnija i najlakša. Kad se pak odlučim da odem negde, bude mi lepo i redovno pomislim kako bi bilo glupo da sam to propustila.
Izuzetno drag čovek, poklonio mi je triplet, okruglu, džepnu lupu, da se sa njom, duboko zagledam u svoju dušu. Koristim je sve više.
Nemam više vremena da se ljutim na drage ljude, jer ću se i ovako odljutiti kako već sutra. Od nebitnih se bez reči samo oparam, i nije me briga šta misle. Ne čekam više specijalnu priliku da obučem neku svoju svečanu haljinu. Više se ne dokazujem nikom. Trudim se koliko mogu da u svakom danu bar malo uživam. Dovoljno mi je ako se u njemu nije ništa ružno desilo. Retko kad krijem emocije. Shvatila sam da mi skrivanje emocija mnogo snage odnosi. Sve više sam svesna značenja rečenice: “Nije sutra novi dan, sutra je dan manje.” Nemam puno vremena da čekam bolje sutra ili neku bolju priliku. Moram da letim dok su mi krila još jaka, da mogu bezbedno da odletim i kući da doletim. Znam da ću tako i moje usrećiti.
Do sada sam gledala kako da neke ljude samo ćutke prerastem. Odlučila sam konačno da sad prerastem i sebe. Nije lako, ali ako ne probam neću ni uspeti.
Prvo što sam uradila, priuštila sam sebi vožnju skuterom na moru. To sam želela preko trideset godina. Jako sam uživala! Krenula sam…