NAD IMENOM OCA
Progoni me tvoja jedina fotografija dok
podupire zid moje kuće
Cela figura ti naherena prema majci
Viši si
Onako mlad i vitak
činiš se još višim, jačim
A bio si slab
Kao da si patio od viška želje za
životom, šta li.
Progoni me tvoje lice
Lik ti tražim u imenu sopstvenog sina
Ima ga i nema
Izmešan je sa likovima drugih otaca
Prepoznajem ti snagu duha
Lika nema.
Progoni me tvoj glas
Tačnije, progoni moguća boja tvog glasa
Koju pokušavam da prepoznam u
blagoslovu i pretnjama
Miliona glasova tuđih otaca
Tražio sam,
osluškivao na gotovo svim jezicima
Ostala je samo slutnja mogućeg treptaja
Tvojih glasnih žica
Dok mi tepaš ono što nikad nisam čuo.
Progoni me tvoj zagrljaj.
Koji nikad nisam doživeo
Onako širok zagrljaj koščatih ruku,
čvrstih mišica
Sa privijenom mi glavom na tvoje grudi
Košulja bi ti mirisala
na gadan sapun i duvan
A dah na rakiju.
Progoni me tvoj neiživljeni život
Kako da ga iživim za tebe
Kad i ovaj moj sve mi je nekako tesan
A šavovi mu nevešti, tanki, tanki
Sve se bojim
Da se ne raspuknu
O oče
Progoni me tvoj grob što ga nema
Neobeležena raka
Svih mojih predaka, neispričane priče
mojih dedova
Bolan je ovaj zaleđeni krik leleka
Inog sina
Što lik ne može ni snom da ti dosegne
Jer sećanje na
oca nema.