LJUBAV I MILOST
Otac Pajsije je, kao i mnogi drugi pravoslavni duhovnici, voleo životinje. Ovo je niz kratkih crtica o tome kakav je odnos starac Pajsije imao prema životinjama.
Jedanput je kod oca Pajsija bilo mnogo gostiju. Svi su se razmestili po dvorištu pored kolibe i sa nestrpljenjem očekivali kada će biti moguće da počnu razgovor sa starcem. Ali je okolo bilo tako mnogo ptica koje su svojim cvrkutom zaglušile glasove ljudi.
Starac je shvatio da ako tako dalje nastave, neće uspeti da porazgovaraju. Bilo je potrebno nešto učiniti da ptičice makar privremeno zaćute.
– Ma, smirite se, vi, brbljivice – rekao im je starac.
Ali rekao je to tako nežno, kao što može kazati čovek koji voli sve što je Bogom stvoreno. „Smirite se” ne znači „umuknite”, već „govorite tiše, primirite se”. I ptičice su poslušale.
A jedanput se starac susreo sa medvedom. Starac se uvek oduševljavao kada je pričao o tom slučaju. U okolnoj šumi živelo je mnogo medveda. Kada je jednom išao stazicom, obreo se spram medveda. Kada je medved ugledao straca, pomerio se u stranu da ustupi stazu. Ali starac je stao da pokazuje da će on njega propustiti. Medved se nije složio. Podigao je šapu i počeo da podstiče oca Pajsija, pokazujući da ovaj treba da prođe. Eto kakav susret se dogodio starcu sa domaćinom šume.
I zmije je voleo, branio ih.
– Oče, kažu da je kod vas mnogo zmija. Istina? – upita ga jedan đakon.
A starac mu sa osmehom odgovori:
– Oče đakone, uskoro ćeš postati sveštenik, tebi će se ispovedati, tada ćeš videti kakve zmije obitavaju u čovekovoj duši. Eto, to su pravi gadovi. A šta su ove zmije? Ove zmije su bezopasne.
Bila je kod oca Pajsija i malena pernata družbenica. Pored starčeve kolibe na uzvišici beše poljana gde je voleo da odlazi i moli se na brojanicama. Jednom je predveče sedeo na poljani. Tu je doletela malena ptica i sela pravo naspram njega. Uočivši da ptičica stoji nepokretno, starac se osmehnuo, pružio ruku i oprezno je pomilovao, rekavši:
– Evo, molim za milost, molim za milost!
Tako je počelo druženje monaha i malene ptice. Drugi put je opet doletela, sela podalje i počela da osmatra. Otac Pajsije stade da je doziva. Ali kako da je zove, jer nema imena?
– No, dođi, dođi! – nežno je pozvao ptičicu, kao da je dete.
Ali ptičica se nije pokretala. Pozva je još jednom. Opet nije poslušala. Starac je pozva i treći put, izgovarajući pritom neobičnu reč:
– No, Olet, dođi ovamo!
Nekako se sama izmigoljila starcu ova reč – na jeziku beduina ona znači „dete”. Srce je dojavilo. Kada je ptičica doletela i sela pored, pomilovao ju je po glavici i rekao:
– Izgleda da ti se tvoje ime dopalo. Meni isto. Tako ću te i zvati.