SENTANDREJA
Krenuše hiljade Srba na sever Panonije
ka plodnoj zemlji što se u Dunav ustremljuje,
plemenu, s ranom u duši, na čelu Arsenije,
lugovima božanskog raja umoran korak se čuje.
U rukama je krst i seme iz rodnog kraja.
Vinogradi i crkve njihovih ruku su dela,
zablista Sentandreja od plemenitog sjaja,
na krčevini šumskoj zabeleše se sela.
Procveta varoš gorda na vrh zelenog brega,
po nađenoj ikoni joj dadoše ime znano,
vredno radeći i moleći se, Srbi iz tužnog zbega
ovekovečiše svetog Andreja Prvozvanog.
Sedam crkava priča o veri pravoslavnoj,
kačare, vinova loza i lipe k’o u starom kraju,
grobovi umnih Srba svedoče o prošlosti davnoj,
njihova dela i danas u srpskom biću traju.
Arije dalekog juga naslućuju se u pesmi,
to mladom naraštaju kroz gene Srpstvo huči,
zub vremena nagriza kamen na „Staroj česmi“
i spomenike s kojih se slavna istorija…