NIKO NE ZNA
Iskoristio sam priliku kada je sela na klupu, seo do nje i jedva čuo reči: „Niko ne zna moju tugu…“, ostalo nisam čuo.
Boškov otac je službenik zaposlen u državnoj upravi, želeo je da mu sin bude slavni pijanista, kad to već nije mogao on.
Na zahtev oca, Boško je završio nižu i srednju muzičku školu. Znao je da je talentovan, ali ne toliko da bi postao slavan. Nije imao apsolutni sluh, muziku je doživljavao vizuelno, video je zvuk. Otac je pitao profesora, šta misli o Boškovoj budućnosti. Profesor, koji nije želeo da razočara oca, odgovorio je:
„Voleo bih da prisustvujem njegovom koncertu kroz dvadeset godina, ako ga održi u našoj zemlji“. Podigao je pritom obe ruke uvis, kao znak Boškovog visokog uzleta.
Očeva sreća nije dugo trajala, Boško je rekao da neće nastaviti školovanje na muzičkoj akademiji, zaposliće se. Ipak, jedne noći desio se neočekivani obrt. Čitao je knjigu i sa njom u ruci zaspao. U snu je jasno čuo muziku i video sebe kako komponuje. Probuđen, u notnu svesku beležio je note i reči koje prate melodiju. To je bio početak njegove sjajne karijere pevača i kompozitora popularne muzike. U vrh ga vinula pesma: „Niko ne zna.“ Nije želeo da objašnjava otkuda mu ideja za tekst te pesme, ali se poverio drugu iz detinjstva:
„Znam da se sećaš one žene koja je jednog leta hodala ulicama našeg malog grada i pevala. Često je šetala trotoarom između semafora preko puta gradske biblioteke i Robne kuće, i neprestano pevala. Pomislio sam da je tužna, radost je kratkog veka, a tuga traje. Želeo sam da čujem o čemu peva. Iskoristio sam priliku kada je sela na klupu, seo do nje i jedva čuo reči: „Niko ne zna moju tugu…“, ostalo nisam čuo.
Zastala je, pokazala rukom prema prolaznicima i rekla: „Srećni ljudi, ne moraju da pevaju.“ Pa, druže moj, jasno ti je kako je nastala pesma, koju sam neko vreme nosio u sebi.“
Zaboravio je da mu kaže da je sretan što ne mora da peva, već to čini zato što želi, ali neka, reći će to drugi put.